E, Dante, šta nam radiš! Pa zar zbog tebe pod matore dane moramo da se vraćamo u srednjoškolske klupe i prisećamo se časova književnosti? Znamo, Dante, nisi ti kriv već ovi nesrećnici iz Elelctronic Artsa koji shvatiše da bi bilo baš lepo graditi karijeru na tvom posrtanju i nesreći. Gle čuda, pa nisu se oni prvi setili toga, uradio je to Sony još 2005. godine svojim Kratosom, pa red dođe da se ideja reciklira i raji ponudi ono što voli i iz drugog tabora, right?

Stvarno, Dante’s Inferno je God of War wannabe, počevši od glavnog junaka – mučenika, preko načina izvođenja, pa sve do „mozgolomki” na koje ćete tokom igranja nailaziti. Ovo nije loša stvar, naprotiv – kamo sreće da se više razvojnih timova upusti u razvoj hack&slash igara. Problem je očigledno u tome što se svi boje visoko podignute kvalitativne lestvice i oštre osude kritike, na koju je naišao i Dante’s Inferno. Mizerne ocene koje igra dobija ipak ne treba da vas sputaju, jer je reč o sasvim solidnom ostvarenju, čak baziranom na lektiri i sasvim dobro uobličenom u modernu košuljicu.

Na početku je priča pomalo konfuzna, baš kao i sama „Božanstvena komedija” Dantea Aligijerija na kojoj je igra i zasnovana. U najkraćim crtama, Dante je krenuo u sveti rat jer mu je od strane crkvenih velikodostojnika obećano da će svi gresi koje načini biti automatski okajani. Ipak, Dante svojoj ženi Beatriče čvrsto obećava da će se odreći svih fizičkih užitaka i da će joj ostati veran. Naravno, nije uspeo da održi obećanje, a usput je počinio i zverstva nad stanovništvom Acre, grada koji je držan u izolaciji kako bi se došlo do nekakvog artefakta. To se nije svidelo Saladinu, koji gubi živce i gubitak sestre rešava da nadoknadi tako što će se osvetiti Danteu. Oko za oko, zub za zub – Danteov otac i Beatriče ginu od mača, a naš junak je u delirijumu. Pošto i sam biva mučki ubijen s leđa, suprotstavlja se Smrti, u direktnom okršaju je pobeđuje, uzima njenu kosu i sebi daje drugu šansu. Ovim moćnim oružjem kreće u Pakao da đavolu lično ponudi dušu za svoje grehe i tako spase Beatriče...

Third person view, mnoštvo načina za odvajanje neprijatelja od života i devet krugova Pakla jesu ono što vas čeka kada se upustite u igranje. Dante je naoružan do zuba, pri tom je i prilično pokretan, te može da izvede dupli skok, da se vere po zidovima, njiše se po konopcima, hitrim pokretom izbegava smrtonosne zagrljaje svojih protivnika (desna pečurkica)... Fast i heavy napad kosom su tu kao osnovno oruđe u borbi protiv miniona Pakla, ali Dante raspolaže i kečevima u rukavu. Uspeo je da se dokopa blagoslovenog raspeća koje ispaljuje nekakve božanske zrake (u obliku krsta) i na taj način vešto „čisti” protivnike od njihove životne (ili kakve već) energije. Ni to nije sve: Dante istovremeno raspolaže sa četiri različite magije, čija snaga može da se apgrejduje, ali čije korišćenje zahteva trošenje mane. Kao dodatni bonus pojavljuju se artefakti koji se mogu pronaći usput i tako doneti različite vrste poboljšanja.

Jedan od važnijih aspekta igranja je razvoj glavnog lika. Svaki kill Danteu garantuje određenu količinu „duša”, koje su i osnovno sredstvo plaćanja. Međutim, pored klasičnog eliminisanja, neprijatelji se mogu „pročistiti” od grehova ili kazniti za dela koja su počinili za vreme zemaljskog života. Izbor je na igraču, ali je veoma važan, i to ne samo zbog toga da li ćete gledati animaciju u kojoj Dante raspećem isteruje đavola iz nesrećnika ili efektni decapitation u čijem stvaranju i sami učestvujete (pritiskanjem tastera naznačenih na ekranu). Ove akcije donose iskustvene poene koji se koriste za upgradeovanje Danteovih sposobnosti, a od vas zavisi to da li će njihova priroda biti na „dobroj” ili „lošoj” strani. Bilo kako bilo, imate šansu da boostujete napade, povećate energetsku skalu, proširite rezervoar za manu, otključate dodatne kombo poteze... Upgrade se slobodno može raditi i uporedo, što znači da glavni lik do kraja igre može ostati u svojevrsnom balansu između heroja i zloće.

Najveće zamerke idu na dizajn i konstrukciju nivoa. Nivoi nisu previše dugi, ali koriste miks eventova koje smo hiljadu puta videli u igrama sličnog tipa i koji ne donose ama baš ništa novo. Prvo obezglavljujete protivnike, onda sledi pauza u vidu istraživanja okoline i potraga za artefaktima (sve je prilično ustrojeno glavnom rutom kretanja), potom na red dolazi malo lomatanja po zidovima ili rešavanje jednostavnih zagonetki (premesti predmet A na mesto B da bi mogao da se popneš na liticu C), da bi na kraju usledila borba za bossom oblasti. Ovde je primenjena dobro proverena mehanika – pronađi glavonji manu, čukaj ga dok ne baldiše, a onda isprati sekvencu tastera prikazanih na ekranu i reši ga se zauvek. Classic! S druge strane, nivoi su grafički užasno jednolični, što se i moglo očekivati. Čitava igra odvija se u Paklu, pa ćete se nagledati braon zidova i lave koja izvire iz svih mogućih i nemogućih mesta.

Dante’s Inferno vredi odigrati ukoliko volite ovaj tip igara. Kad se sve sabere i oduzme, igra donosi nekoliko časova sasvim dobre zabave, naročito ako vam je potrebno aktivno izbacivanje negativne energije. Mozak slobodno možete pustiti na ispašu, pošto ćete i metodom button mashing kao švajcarski sir bušiti talase paklenih miniona. Usput možete, a i ne morate, pratiti glavnu priču i uživati u divno renderovanim međuscenama. God of War III stiže uskoro, pa požurite sa nabavkom igre jer će naknadno biti vrlo malo smisla za tako nešto.

Vladimir PISODOROV