Kada smo se konačno oprostili od novog Midtown Madnessa, trećeg nastavka antologijske simulacije vožnje u gradskom okruženju koju je „Microsoftovim” lakim potezom pera pretvorio u Xbox ekskluzivu, kalifornijski „Rockstar Games” (nekadašnji „Angel Studios”, potpisnik originalnog MM-a), je uleteo klizećim startom i pokosio konkurenciju sjajnom konverzijom jedne od ove godine najzapaženijih vožnji s PlayStationa 2.

Midnight Club II je zabavna arkadna simulacija underground trka koje se odvijaju na ulicama Los Anđelesa, Pariza i Tokija. Premisa igre kao da je preuzeta iz popularnog filma „The Fast and the Furious”: nezvanični sindikat uličnih trkača održava redovna noćna takmičenja u kojima učestvuju samo oni koji imaju petlju da jurcaju gradskim ulicama i prkose organima reda, stavljajući i sopstveni život na kocku. Igrač se u tom svetu pojavljuje kao novajlija željan slave koji treba da u nizu opasnih trka što ne poznaju pravila, sistematski eliminiše protivnike i ponese naziv šampiona.

Midnight Club II se može pohvaliti vrlo dobrom grafikom (u rangu GTA 3), sjajno modeliranim vozilima i brojnim pozadinskim detaljima, od ulične rasvete do pešaka. Naročitu pohvalu zavređuje precizna detekcija oštećenja karoserije koja je naročito evidentna tokom prevrtanja, kada se krov ulubljuje, a zadnje staklo prska pod pritiskom. Oštećenja se osećaju i „pod rukom”, kao pad performansi i loša upravljivost. Poneke građevine naružene su lošim teksturama, što je brzini od oko 200 km/h jedva uočljivo, ali može da zasmeta jer ružno odskače od lepo uobličene pozadine. Efekti su odlični, naročito tokom aktiviranja nitro pogona, kada se pojavi vatra iz izduvnog sistema, a okolina zamuti usled velike brzine.

Zvučna podloga je nešto siromašnija, jer dijaloga gotovo da nema. Muzičku podlogu može uređivati igrač po sopstvenom nahođenju, tako što će u odgovarajući direktorijum igre kopirati omiljene melodije u formatu MP3. Zvučni efekti su dovoljno kvalitetni i zanimljivi, naročito škripa guma i vriska nesrećnih prolaznika.

Mape su realistične i prilično glomazne, što je mač s dve oštrice, budući da postoji mnogo prostora za istraživanje, ali i realna mogućnost da se tokom trkanja izgubi orijentacija. Srećom, strelica koja ukazuje na položaj sledećeg čekpointa i minijaturna interaktivna mapa u levom uglu ekrana pomoći će da se to ne dogodi. Kao značajan element atmosfere uključeni su pripadnici reda i zakona i pešaci koji tumaraju ulicama i uglavnom ne predstavljaju nikakvu smetnju, već zabavljaju akrobacijama koje izvode pokušavajući da izbegnu „peglanje” po asvaltu i dok lete preko haube i krova, pri čemu neka eksplicitno prikazanih povreda ili krvi. Pešaci nisu naročito dobro nacrtani, ali to je prihvatljiv kompromis zarad očuvanja brzine animacije u ionako hardverski prezahtevnoj igri.

Što se režima igre tiče, na raspolaganju su arkadne trke, Career mod, opcija za uređivanje nivoa i sjajan online režim. U arkadnom režimu, između ostalog, postoje mogućnost slobodne vožnje, što je najbolji način za upoznavanje grada, i direktnog okršaja s protivnicima u akcionom maniru, korišćenjem naročitih oružja koja se sakupljaju sa staze. Okosnicu igre čine režim Career, u kome se „otključavaju” nova vozila i napreduje kroz nivoe, kao i sjajan režim za više igrača.

Osećaj vožnje je veoma dobar, najviše zahvaljujući velikoj brzini i mogućnosti izvođenja atraktivnih akrobacija, što je glavni adut novog Midnight Cluba. Velika pažnja posvećena je AI rutini zahvaljujući kojoj ćete imati utisak da se takmičite sa živim protivnicima, koji neće obavezo slepo slediti najkraću putanju i voziti bez greške kroz samo njima znane prečice, već će često praviti i najbanalnije greške, čineći trke još neizvesnijim. Vožnju čini uzbudljivom i fleksibilan fizički model koji se idealno uklapa u arkadnu filozofiju igre – sve je podređeno sjajnom osećaju vožnje u nestabilnim automobilima i motociklima koji razvijaju veliku brzinu u skučenom okruženju gradskih ulica, gde se i mala greška kažnjava gubitkom vremena i velikim oštećenjima koja se javljaju nakon spektakularnih udesa. Od važnosti je i izbor adekvatnog vozila, budući da automobili imaju različitu upravljivost, koja opada s porastom brzine; nekome će, na primer, više odgovarati sporiji i stabilniji automobil ili motocikl, nego brza „makina” koja ne toleriše ni najmanju neopreznost. Upravljački sistem je pojednostavljen i dobro prilagođen tastaturi, dok je sama igra u celini prilično teška i zahteva solidno vozačko umeće.

Midnight Club II je zaista dobra igra koju nijedan ljubitelj uzbudljive arkadne vožnje ne bi trebalo da propusti, ako ni zbog čega drugog ono makar kao „zagrevanje” za Need for Speed: Underground, koji će se u prodaji pojaviti najverovatnije kroz nekoliko meseci.

Gradimir JOKSIMOVIĆ