Popularizaciji ekstremnog trkanja, naročite fele arkadnih simulacija koja favorizuje bezobzirnu vožnju (stariji igrači setiće se Psygnosisovog Destruction Derbyja, od kog je sve počelo), najveći doprinos dao je u poslednje vreme Criterionov Burnout. Uporedo s ovim serijalom, čiji poslednji nastavak očekujemo i na PC-u, razvijao se i Bugbearov FlatOut, koga pamtimo po opuštenoj atmosferi i specifičnim mini-igrama. Prošlog meseca probali smo PC verziju trećeg izdanja i, premda je stiglo s „malim” zakašnjenjem (devet meseci posle Xbox 360 izdanja), poneli smo odlične utiske.

Verovatno ste već čuli da je Ultimate Carnage u suštini prepakovani FlatOut 2 (SK 9/2006), sa novim režimima i podmlađenom grafikom. To nije loša preporuka, pogotovo što BugBear nije odstupio od originalnog koncepta, već je proverenom receptu samo dodao nekoliko svežih začina za sva čula – lepšu vizuelnu i bogatiju muzičku podlogu, uverljiviju fiziku i još novih režima. Doduše, prvi utisak ne uliva poverenje: letimičan pogled na strukturu menija, izbor staza i vozni park oživljavaju sećanja na dve godine starog prethodnika, gde smo sve to već videli.

Pažnju privlače dva offline režima: FlatOut i Carnage. FlatOut je klasična karijera s tri klase trka i poznatim scenarijom: kupite jeftini krš, frizirate ga, vozite dok se ne raspadne, od teško zarađenog novca kupite bolju mašinu, pa sve iz početka. Automobili pripadaju klasi putničkih vozila i kamioneta, modeli su fiktivni i rangirani na osnovu nekoliko generičkih kategorija – upravljanja (određuje koliko je vozilo „poslušno” u vožnji), ubrzanja, maksimalne brzine, izdržljivosti i drugih osobina koje se mogu poboljšati kupovinom dodataka. Ne treba, međutim, očekivati detaljne opcije za čeprkanje u garaži, jer FlatOut ne odustaje od originalnog, striktno arkadnog koncepta (za ovakvu igru to je i jedino logično rešenje). Carnage režim je predviđen za nestrpljive, sličan je FlatOutu, ali nema opcija za modifikaciju vozila i sastoji se iz serije pojedinačnih disciplina koje se voze različitim automobilima.

U Stunt režimu, koji je ovde potpuno odvojen od klasične vožnje, čeka vas nekoliko urnebesnih igara za predah i zabavu. Radi se o kratkim kaskaderskim disciplinama, u kojima igrač mrcvari vozača slično kao što se Jeti iživljava nad pingvinima u serijalu Yeti Sports: obara kegle i igra pikado vozačevim telom, katapultira ga u vis, vozi sumanutom brzinom niz zaleđenu stazu i izvodi još nekoliko vratolomija u kojima vozač po pravilu izvlači najdeblji kraj. Surovo, ali vraški zabavno. Ako ste željni potpunog destruction derby doživljaja, režim Derby vodi vas pravo u arene (benzinska pumpa, parking i slično) s dvanaestoricom sumanutih vozača koji se trude da prežive brojne spektakularne sudare i eksplozije. U pojedinačnim trkama postoji i gradski ambijent, koji asocira na Need For Speed scenografiju. Multiplayer režimi su, kao i u Xbox 360 verziji, vezani za Games for Windows Live servis i serijski broj koji se dobija uz oficijelnu kopiju igre.

Glavni selling point FlatOuta jeste odličan engine koji obezbeđuje autentičan osećaj vožnje (za razliku od većine arkadnih simulatora, masa vozila je ovde sasvim adekvatna) i najviši stepen interakcije između vozila i objekata na stazi i oko nje. Teško je opisati uzbuđenje koje proizvodi prolazak kroz zatvorene kapije, rušenje silosa, obaranje stubova, proletanje kroz staklene izloge, vožnja po krovovima, eksplozije na benzinskim stanicama i drugi događaji koji trajno menjaju konfiguraciju staze i vozila. Osećaj brzine koji šalje žmarce niz leđa, nepredvidivo ponašanje trkača koji hitaju ka cilju lomeći sve pred sobom i staze konstruisane tako da drže napetost od starta do cilja, držaće vas uz računar duže nego što biste očekivali. Taktika vožnje zavisi od vozila koja odaberete: ako ste za volanom malog sportaša, svakako ćete se truditi da izbegnete sudare s protivnicima koristeći prednosti laganog automobila (agilnost, ubrzanje, upravljivost), dok su tonu i po teški i tromi terenci kao stvoreni za demoliranje konkurencije i redekoraciju pejsaža. U svakom slučaju, na raspolaganju su nitro pogon, koji se automatski dopunjava i pruža krakotrajno ubrzanje i taster koji vas vraća na stazu kada se zaglavite (ispadnete iz kabine, prevrnete automobil na krov, zakucate auto u čvrstu prepreku). Voziti baš kao muva bez glave nije baš preporučljivo, jer postoji mogućnost potpunog uništenja vozila. Tačno je da detekcija oštećenja figuriše samo kao faktor estetskog aspekta automobila (limarija se krivi, staklo lomi, delovi otpadaju, ali performanse ostaju praktično netaknute), ali ako naslažete nekoliko jakih udaraca tokom iste trke, završićete kao prepreka na stazi, na poslednjem mestu i bez bodova.

Grafika sa next-gen šminkom i bogati rokerski soundtrack ispunili su očekivanja, mada je za potpuno uživanje u vanserijskoj prezentaciji neophodna prilično jaka mašina. Visoka hardverska zahtevnost potiče od velikog broja poligona i partikula koje nastaju raspadanjem većih objekata. Naime, svaka staza broji više od 8000 objekata, koji su animirani i senčeni u realnom vremenu, što je posao za najborže kartice i procesore (razumnim kompromisom po pitanju dinamičkog osvetljenja i „gustine” tekstura može se doći do idealnog rešenja – brže animacije uz minimalni gubitak na kvalitetu slike). Ozbiljniju kritiku sačuvali smo za upravljački sistem, koji pored tastature podržava samo još Xbox 360 kontroler. Zbog sitnih nelogičnosti, kao što su škripa guma u vodi do kolena i preklapanje tekstura, nećemo zakerati.

Sve u svemu, Ultimate Carnage je najvećim delom besprizorni deža vi, koji bi trebalo kazniti nižom ocenom – samo da nije toliko zabavan.

Gradimir JOKSIMOVIĆ