Gotovo svaki kultni strip prerađen u pasivnu ili aktivnu formu pokretnih slika izgubi određeni segment originalne autorske vizure, bilo usled kreativnog razmimoilaženja između režisera/razvojnog tima i crtača, bilo usled nesposobnosti i nebrige „adaptatora” zakupljenih prava. Hellboy je više nego očigledan primer za ovu tezu: prvi film (2004) i dve multiplaformske igre sa istoimenim junakom (uključujući i Science of Evil) ostaće zapamćeni isključivo kao jeftini, u najmanju ruku neadekvatni pokušaji brzog keširanja licence. Onaj ko nikada nije čitao strip, a kušao je njegove half-assed nusprodukte, sigurno neće biti motivisan da se prošeta do lokalnog strip kluba i iznajmi tomove starih „Hellboy” epizoda („Hellboy” nikada nije licencno izlazio kod nas, tako da je, prema našem mišljenju, iznajmljivanje stranih izdanja jedini način da vidite najbolji SF strip posle „Judge Dredda”, „Astera Blistoka” i „Tank Girl”).

Anyways, Hellboy: Science of Evil je klasični linearni beat-em-up iz perspektive trećeg lica bez ikakve suvisle priče: šest nivoa igre predstavljaju kolekciju stripskih fragmenata bez kohezivnog tkiva koje ih spaja u logičnu celinu. Borićete se sa impovima, baba Jagom, japanskim demonima, naci robotima i sličnom menažerijom u maksimalno jednostavnom maniru. Igre ovakvog tipa obično hvataju mušterije kombinacijom mogućnosti za maštovite kombo poteze, ali Hellboy na ovom polju tolalno zakazuje: pored brzog (taster X) i sporog udarca (Y), jedine druge ofanzivne mogućnosti koje imate jesu pucanj iz pištolja (koji puca jedinačno, nanosi minimalnu štetu i morate ga puniti posle svakog metka) i „grapple” manevar (hvatanje za gušu), koji postaje dostupan kada protivnika batinama dovedete blizu smrti. Uhvaćenog protivnika možete iskoristiti za punjenje linije zdravlja ili ga lansirati kao projektil ka drugim oponentima: prva opcija prilično je redudantna jer vam se energija automatski obnavlja posle svake skriptovane bitke, odnosno, mikroceline u okviru nivoa odvojene kapijom, dok druga ne pravi nikakav opipljiv demidž. Pošto ni protivnici svojim udarcima/zamasima vama ne nanose nikakvu ozbiljnu štetu, celokupan gameplay vrlo brzo postaje veoma smarajuć zbog veštački produžene potrebe za ponavljanjen istovetne zbirke veoma limitiranih udaraca. Redudantnst, ponavljanje, apsolutna linearnost, odustvo zapleta, globalna monotonost... Porazni epiteti za igru koja je bazirana na jednom od najoriginalnijih strip junaka u novijoj istoriji.

Jedina nada za „pošteni” Hellboy van sfere stripa ostaje u formi novog filmskog nastavka („Hellboy: The Golden Army”, koji ovih dana dolazi u domaće bioskope). Ne nadamo se ničem spektakularnom though.

Miodrag KUZMANOVIĆ