Dan kada je Blizzard najavio Diablo 3 crnim slovima je upisan u kalendare developerskih timova koji sanjaju o kreaciji sličnih hack & slash naslova. Tu sudbinu su za dlaku izbegli ljudi iz Anaconde koji su svog pulena završili na vreme i dali mu poštenu prednost u odnosu na crvenog đavola...

Generičku pričicu Legenda je, izgleda, na brzinu sklepala sekretarica kompanije nakon dva gledanja „Gospodara prstenova” i ona ide ovako nekako: Drevni kontinent Aris uživao je u zajedničkom i prosperitetnom bitisanju vilenjaka, patuljaka i ljudi sve dok arogantni vilenjački mag Kaskaras nije otvorio paklenu dimenziju iz koje je vekovima vrebala zla Senka. Slobodni narodi Arisa su razbijeni i na ivici poraza sve dok se zlu nije suprotstavio kralj Targon, vraćajući Senku tamo odakle je došla i držeći nečastivog na odstojanju paljenjem svete vatre oko koje je ubrzo izgrađen manastir u kojem će se ona čuvati. Long story short, vatra biva ugašena, demoni ponovo počinju da kuljaju u Aris i anonimni heroj koga vodi igrač (u pratnji malene vile Lune) jedini je koji se može suprotstaviti zlu i to alokacijom i sastavljenjem drevnog artefakta iz podnaslova igre koji nosi moć da paklena vrata zapečati jednom za sva vremena.

Ono što sledi predstavlja očekivanu deratizaciju nekoliko standarnih stepsko-šumsko-pećinsko-planinsko-pustinjsko-močvarnih zona nakrcanih demonolikim bestijarijumom (goblini, orci, zombiji, skarabeji, iskvareni vilenjaci i slična bratija). Svako malo nailazićete (na logičnim mestima) i na poveće i nezgodne bossove kojima u većini slučajeva možete parirati standarnom partizanskom tehnikom udri&beži (uz istresanje svih raspoloživih ofanzivno-defanzivnih magija iz rukava). Bombastično najavljivani borbeni model prilikom famoznih sukoba sa malo preraslijim primercima faune (u vidu planinskih trolova, ledenih elementala ili zaposednutih entova u močvari) svode se na klasično krljanje s njima, uz novi set borbenih animacija vašeg lika i stupidno, matriksoliko slow-mo rotiranje oko oborene grdosije nakon što zadate coup de grace.

Bazična igračko-borbena mehanika je u očekivanim postulatima žanra, sa nekim elementima koji su direktno prekopirani iz slavnijih uzora (kvartet karakteristika lika iz Diabla, odnosno kombinovanje dualne klase vašeg avatara (bilo koja kombinacija ratnika, villaina, rendžera, čarobnjaka odnosno paladina i skill-tree iz Titan Questa). Ono gde Legend zaista sija jeste maksimalno uprošćen i funkcionalan gameplay u kojem je sve što valja u žanru zadržano, a sve drugo redizajnirano, pružajući gotovu maksimalnu udobnost prilikom igranja. Kao prvo, izostavljena je traka sa slotovima za smeštanje napitaka i drugih predmeta radi brzog pristupa putem numeričkih tastera: ovde nećete morati da grozničavo napipavate osmicu na tastaturi u kojoj čuči poslednji health potion koji bi sprečio prekomerno curenje energije. Sve napitke za vidanje rana aktivirate tasterom ’Space’ (’Enter’ za bočice sa manom) što predstavlja jednostavno i krajnje efektno rešenje. Drugo, u donjem levom uglu ekrana nalaze se tri ikone koje služe za slobodnu kastomizaciju akcija (ili bacanja magija) koju želite da dodelite tasterima miša (uključujući i točkić), uz mogućnost da jednom tasteru dodelite višestruke akcije pritiskanjem numeričkih tastera dok je kursor iznad njih i pozivanje istih u borbi pritiskom na odgovarajući broj na tastaturi. Tu je i sjajna (i originalna) mogućnost vraćanja svih investiranih skill poena u zajednički fond (za određenu sumu novca kod lokalnog prodavca magičnih napitaka) i njihova ponovna alokacija (što će fanovi žanra itekako znati da cene, jer ćete se lako ratosiljati neželjenih magija i veština i dotične poene uložiti u nešto korisnije), sve u skladu sa trenutnim taktičkim izazovima na terenu i/ili željom da se isproba nešto novo. Ovome dodati i zanimljive i dobro implementirane questove (obavezno ih odradite, donose pregršt iskustvenih poena), pravilno dozirane grind sesije koje su dugačke taman toliko da ne dosade, izazovne protivnike (junačko srljanje se brzo kažnjava smrću ali to ne znači da nećete većini protivnika moći uspešno da parirate) i opremanje lika bez slotova za svaki ud posebno (opremu jednostavno nabacujete na model lika s leve strane, uz zahvalnu mogućnost komparacije između trenutno opremljenog i trenutno inspektovanog komada oružja/oklopa/prstena/ogrlice tasterom ’Shift’). Čak je i samo Lunino prisustvo odlično osmišljeno: ona je zapravo kursor kojim vodite lika (on zapravo nju prati) i nezamenljiva je u osvetljavanju pećina i drugih mračnih regija Arisa, a uz to će vas (panično) upozoravati kada vam energija spadne na critical deo skale ili ukazivati da treba da obratite pažnju na upravo otkriveni deo opreme (jer je najčešće jači ili bolji od trenutno aktivnog).

Grafika je prosečna, sa fino animiranim i modelovanim protivnicima i likovima i ponekim kvalitetnim vizuelnim rešenjem (kao što su podovi pećina koje Luna obasjava) što opet nije opravdanje za nerealno velike hardverske apetite koje igra ima i koji nisu u skladu sa onim što nudi (gašenje trave u opcijama je dobro rešenje za izmuzavanje preko potrebnih fps-ova). Glasovi su, takođe, standarno prosečni uz totalno promašene i naporne komentare kako glavnog lika, tako i ubitačno smarajuće Zvončice koja stalno dobacuje nekakve gluposti koje bi trebalo da su smešne (uz izuzetak korisnih komentara koje smo naveli ranije). S druge strane, zvučni semplovi su iznenađujuće kvalitetni, što se naročito odnosi na režanje, riku, krkljanje i ino zvučno oglašavanje demonske flore, a preko svega toga tutnji impresivna, konanolika muzika kao najveći tehnički kvalitet igre.

Svedena i pravilno zaokružena forma Legenda, jednostavna i funkcionalna mehanika igranja kao i neporeciva zaljubljenost autora u hack & slash žanr (i sposobnost da isti oplemene sa nekoliko odličnih i korisnih novina) preporučuju ga igračima.

Aleksandar DINIĆ