Ne možemo reći da su vlasnici „trojke” Ferrari Challenge Trofeo Pirelli čekali k’o ozebli sunce (u ovom momentu postoji toliko dobrih vožnji), ali uzbuđenje zbog pojavljivanja još jednog obećavajućeg trkačkog naslova nije bilo za zanemarivanje. Igra je najavljivana kao Sonyjeva verzija Forze 2, nešto što će po implementiranom fizičkom modelu biti kvalitetnije od GRID-a, a natutkanije sadržajem od Gran Turismo 5: Prologue. Na sve to treba dodati i podatak da je na projektu aktivno učestvovao i Bruno Sena, perspektivni mlađani trkač, sin legendarnog Ajrtona Sene, što je samo dodatno podgrejavalo gungulu.

Za razliku od trenutno važećih standarda koji kažu da je za uspešnu trkačku igru potrebno pribaviti licence za što veći broj proizvođača četvorotočkaša, autorski tim odlučio se samo za jednog (ali vrednog) Ferarija. To praktično znači da ćete, ukoliko se odlučite za nabavku ovog naslova, biti u prilici da provozate pedesetak modela sa amblemom crnog konja na haubi, i to isključivo po trkačkim stazama (Monca, Silvestron, Hokenhajm, Spa – ukupno ih je 13). Cilj razvojnog tima jeste da u narednom periodu, u vidu downloadable contenta (DLC), na tržište izbaci masu dodatnih staza (neke će zbog pravnih začkoljica imati izmenjena imena) i sve preostale automobile koje je italijanska fabrika ikad proizvela. Respektabilan plan, nema šta!

Da se vratimo na ono što nam se već nalazi u rukama. Ferrari Challenge je simulacija, i to prilično ozbiljna (čitaj: teška). Fizički model spretno je osmišljen, pa će čak i oni iskusniji posegnuti za uključivanjem/štelovanjem ABS-a, Traction i Stability Controla. Verujte nam na reč, ovo je dobra stvar, jer posle arkadnog GRID-a dolazi kao melem na zasoljenu ranu. Autori su uspeli da od čelnika Ferarija dobiju dozvolu za implementiranje oštećenja, mada su ona isključivo vizuelnog karaktera i ni u kom slučaju ne utiču na upravljivost/snagu automobila. Pobogu, pa to su Ferarijeve mašine, a one se ne kvare i ne oštećuju ni kada ih lupate o betonsku ogradu brzinom od 300 kilometara na čas. Čak je i vizuelno oštećenje minimalističkog karaktera – pokoja pukotina, oguljena farba i neko ulubljenje je sve čemu se možete nadati (od slanja branika, rubova i ostalih delova limarije u vazduh nema ništa). To u velikoj meri utiče na osećaj tokom vožnje, naročito što vas ohrabruje u preduzimanju rizičnih poteza i sumanutih obilaženja, pri kojima je kontakt sa suparničkom „raketom” neizbežan.

Igra se može pohvaliti prilično mušičavom „veštačkom inteligencijom”. Dok će vas virtuelni vozači prijatno iznenaditi sklanjanjem sa linije kretanja kad vide da ste brži i neincidentnom vožnjom (pikiranje u zadnji trap vašeg vozila veoma je retka pojava), toliko će vas razočarati klinička preciznost i neverovatan tempo vožnje koji se održava za vreme trajanja trke. S obzirom na to da se u main eventu (Challenge režimu) trke voze na vreme (postoji izbor dužine trajanja od 5, 15, 30 ili 45 minuta), ova pojava će vas iritirati do imbecilnosti. Još ako se u kvalifikacijama pokažete loše, što uopšte ne treba da vas iznenadi jer AI vozi kao u transu, i u lov na bodove krenete sa poslednjeg 16. mesta, poželećete nekog da isprebijate. No, vežba čuda čini, te vam ništa drugo i ne preostaje...

Pomenuti Challenge režim podrazumeva trkanje u italijanskom, evropskom i američkom šampionatu, a zanimljivo je da se ovde može upravljati isključivo automobilom marke Ferrari F430. Ostala grla iz štale mogu se voziti u modovima Arcade, Trophy, Time Trial, Quick Race i, naravno, multiplayeru. Kada je ovo poslednje u pitanju, treba istaći to da online komponenta donosi podršku za 16 igrača, ali i da igra sadrži bag koji u velikoj meri onemogućava da se u okršajima "branik o branik" sa igračima iz celog sveta uživa kako je zamišljeno. „Pucanje” konekcije, prazne/prepunjene sobe, lag... U momentu kada vi ovo budete čitali, stvar bi trebalo da bude rešena specijalnom zakrpom. Ako volite igranje u društvu, zanimaće vas i podatak da je podržana i LAN konekcija, te da je izostao split-screen režim.

Tehničke karakteristike veoma su dobre. Grafika je detaljna i lepa (oduševljava detaljnost automobila), dizajneri nisu preterali sa specijalnim efektima kao kod GRID-a, ali na ekranu se ne vidi ni hirurška preciznost Gran Turisma. Pistu možete gledati iz čak šest različitih uglova. Pogled iz kabine se podrazumeva, mada je njegova upotrebljivost prilično diskutabilna – u većini automobila vidno polje toliko je malo da je potrebno mnogo naprezanja kako bi se uočile krivine i prava mesta za kočenje. Još kada je napolju kiša... Zvukom nismo zadovoljni! Ne mislimo na muzičku podlogu, koja je stvar ukusa pojedinca, već na efekte brundanja motora, struganja kočionih diskova, sudaranje, „jašenje” ivičnjaka... Sve je „plastično” i uopšte ne podiže adrenalin.

Ferrari Challenge Trofeo Pirelli je sasvim solidna igra i da nije nekoliko konceptualnih propusta (u koje se ubarajaju i čudni igrački režimi, nemogućnost nadogradnje automobila kao u Forzi 2), u pitanju bi bio veliki letnji hit. Ovako, ispalo je da se igra može preporučiti tvrđim ljubiteljima simulacija vožnje i poštovaocima rada čuvene italijanske fabrike automobila. Ne kažemo da neće biti ni onih „trećih” koji će u svemu naći svoju „šoljicu čaja”, ali oni trenutno uživaju u GRID-u i na pamet im ne pada da svako popodne voze endurance trke u pokušaju da se domognu jednog od mesta na pobedničkom postolju. Što se autora ovih redova tiče – prva, druga, treća i polećemo!

Vladimir PISODOROV