Virus Olimpijskih igara naterao nas je da iz naftalina izvučemo Seginu verziju Olimpijade (objavljena je još krajem prošle godine), prvu igru u kojoj zajednički nastupaju Mario i Sonik, maskote nekadašnjih ljutih rivala. Segin brzonogi jež i Nintendov trbušasti vodoinstalater okupili su plejadu poznatih likova u ambijentu autentičnih sportskih borilišta u Kini, gde se sportisti iz 205 zemalja bore za medalje. Tu su face koje do juče ne bismo očekivali da vidimo pod istim šatorom: Luiđi, Knuckles, Yoshi, Tails i drugi protagonisti, koji su, dok je buktao „rat” na relaciji Mega Drive – SNES, siktali jedni na druge.

Mario and Sonic at the Olympic Games je uspešna adaptacija Track and Fielda sa NES-a. Po strukturi, igra je slična Mario Kartu, jer podrazumeva opcije kao što su pojedinačne discipline, misije s konkretnih zadacima i circuit režim rastuće težine, u kome se nove discipline otključavaju kada se prethodne okončaju. Ukupno postoji dvadesetak takmičenja (računajući i varijacije) i nekoliko fantazijskih sportova, odnosno mini-igara koje blago odudaraju od osnovnog koncepta.

Glavno pitanje odnosi se na upravljački sistem, efikasnost wiimotea i nunchucka kao upravljačkog sredstva u igri koja podrazumeva mnogo „fizikalisanja”. Srećom, sve je ispalo kako treba – upravljanje je jednostavno i komotno, ali i fizički veoma zahtevno, tako da ćete posle pola sata igranja biti zadihani kao posle partije Wii Fita (grčevi i znojenje dlanova su normalna pojava). Najveći broj disciplina podrazumeva korišćenje oba kontrolera i oponašanje prirodnih pokreta ili samo drmusanje wiimotea (preporučujemo prvu varijantu zbog boljeg doživljaja). Mačevanje je jedini izuzetak, jer to upravljanje nema mnogo veze sa zdravim razumom, pa se na njega verovatno nikada nećete navići. Na drugoj strani je daleko veći broj disciplina koje Wii kontrolere eksploatišu na pravi način – atletika, stoni tenis i, naročito, streličarstvo, koje može da služi kao etalon za sve buduće igre koje podrazumevaju korišćenje luka i strele. Što se brzog pritiskanja tastera tiče, tu i tamo stavićete prstiće na muke svirajući triler na dugmetu ’B’, ali ni blizu tako brutalno kao u olimpijskim simulacijama starijeg datuma, popularnim „džojstikolomkama”, za koje smo na buvljaku kupovali tastature i džojpede za jednokratnu upotrebu.

I sa tehničke strane sve je skockano „po JUS-u”: težina je idealno dozirana, multiplayer je u lokalu dobro razrađen, mehanika je raznovrsna, a grafika i zvuk dovoljno kvalitetni da ne razočaraju. Igra neće brzo dosaditi ni većim probiračima, a najprijatnije iznenađenje čeka one koji od licencirane „dečje” Olimpijade ne očekuju mnogo. Još ako im ne smeta da se uz dobru igru i dobro preznoje, ovo će biti pun pogodak. Od online opcija, postoji samo mogućnost upisivanja na globalnu hall of fame listu.

Više kao nadogradnja Wii Sportsa nego alternativa Mario Strikers Chargedu, Mario and Sonic at the Olympic Games zaslužuje mesto u vašoj biblioteci. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog sentimentalne vrednosti – otelotvorenja nove ljubavi između dva džina igračke industrije, koji već smišljaju nove zajedničke poduhvate.

Gradimir JOKSIMOVIĆ