Ponekad pomislim da sam promašio struku. Jesam li dve decenije gulio klupu samo da bih danas radio posao koji ne priznaje osmočasovno radno vreme, vikende, praznike, odsustva, bolovanja i slične džabalebaroš kategorije koje je neko nekad smislio samo da ne bi morao da rinta od jutra do mraka? Čini mi se da bih bolje prošao da sam postao lopov, ali ne onaj trećerazredni, što obija trafike i mažnjava islužene polovnjake, već majstor svog zanata, sofisticirani umetnik koji odradi jedan poslić godišnje pa onda živi kao bubreg u loju. Sada bih se, umesto što kuckam ovaj tekst, u društvu dve-tri Kreolke izležavao na nekoj zabitoj plaži na Kajmanskim ostrvima, lagano pijuckao Bloody Mary i smišljao koga ću sledećeg ojaditi. Bilija ili Donalda? Alisu ili Elizabetu?

A nije da nisam imao šansu. Još tamo negde 1998, onako neuk i zelen, natrčao sam na parčence sumnjivog softvera koje je moglo da mi promeni život. Ali nije. Umesto da ozbiljno shvatim skrivenu poruku koju je sada već zaboravljeni Daydream Software u to vreme slao širokim narodnim masama – „ljudi, batalite knjigu i bavite se mnogo unosnijim, obijačkim zanatom...”, Safecracker sam prihvatio samo kao igru, mentalni trening jedinstvenog sklopa koji je trebalo da mi pomogne da uvećam sopstveni IQ, a ne saldo na bankovnom računu. Kad bolje razmislim, ko mi je kriv, zar ne?

Pantelija je umro. Šta, niste znali? Dankan V. Adams, od milošte zvani Pantelija, ekscentrični naftni magnat i samouki pronalazač, umro je pred sam kraj svog života, ostavivši iza sebe pozamašan imetak. Ožalošćena porodica, ophrvana tugom i bolom, lije krokodilske suze, ali ne zbog toga što je njihov otac, deda i brat zapalio u večna lovišta, već zato što ne mogu da nađu njegov testament. A kako i ne bi, kada se pokojni g. Adams, koji je za života shvatio da je okružen lešinarima koji jedva čekaju da on odapne, potrudio da im čin nasleđivanja što više zagorča, i to tako što je dragoceni dokument sakrio u jedan od trideset pet sefova koji se nalaze u njegovoj kući. Znajući da je matori bio strastveni ljubitelj sigurnosnih sistema, a uz to i natprosečno inteligentan, ucveljena rodbina odlučuje da angažuje profesionalca sa zadatkom da pronjuška po kući i da se po svaku cenu dokopa testamenta. Pa, nek’ košta šta košta...

Glupih ideja i još glupljih zapleta u kompjuterskim igrama ima na pretek. Kao igra koja se isključivo svodi na obijanje sefova, neko bi rekao bez smisla i cilja, Safecracker definitivno spada u u grupu onih naslova koji se zaobilaze bez mnogo razmišljanja, koji su, što zbog nezainteresovanosti šire publike što zbog, realno gledano, stupidne tematike, osuđeni da dođu i prođu, a da pri tome retko kome privuku pažnju. I dok mnoge igre zaista zaslužuju takvu sudbinu, nasilno gurati Safecracker u gubitničku kategoriju iz čistih predrasuda jeste bogohuljenje svoje vrste.

Novi Safecracker nije nastavak onog od pre osam godina, ali jeste njegov spiritualni naslednik. Inspirisan jednostavnom idejom o provalniku koji za određeno vreme treba da obije niz sefova koji se drastično razlikuju u pogledu mehanizma zaštite, igra zapravo predstavlja neku vrstu ogoljenog Mysta, logičku avanturu koja pojam sefa koristi samo kao izgovor za seriju inteligentnih zagonetki čije rešavanje donosi jedinu moguću nagradu – dalji progres prema sledećem sefu, sve do samog kraja i onog poslednjeg u kojem se krije testament. Iako za nijansu teža od prethodnika, ni ova igra ne spada u hard-core mozgalice pa će kao takva savršeno odgovarati većini ljudi. Koliko se nama čini, samo su dva sefa dizajnirana tako da zadaju muke: jedan koji se nalazi u podrumu i po svojoj prirodi čak i ne spada u prave sefove, ali koji zahteva dugotrajno (i mučno) nabadanje rešenja bez mnogo logike, i drugi, praktično na samom početku igre, koji podrazumeva rešavanje specifične i nimalo lake rotacione slagalice koju Kheops Studios iz neznanih razloga treći put ponavlja u jednoj svojoj igri (prethodno smo je sreli u Echo: Secrets of the Lost Cavern i The Secrets of Da Vinci). Takođe, rimejk karakteriše i odsustvo vremenskog ograničenja, što je bez sumnje dobra vest za igrače koji vole da misle rasterećeni, a da im niko u tim trenucima ne diše za vratom (čitaj: štopuje vreme).

Pa dobro, sa kakvim će se sefovima susresti potencijalni lopov? Ima tu onih klasičnih, koji se otvaraju pomoću seta ključeva i kalauza ili putem šifre koja se unosi preko jednog ili više točkića, ali je mnogo veći broj onih nekonvencionalnih koji zahtevaju primenu neobičnih obijačkih metoda i u kojima leži draž ove igre: od sefa koji reaguje na talasnu dužinu svetlosti i onoga koji se otvara uz pomoć kontrolisanog magnetnog polja, pa sve do automata za video-igre (u kojem se, naravno, nešto krije) i fontane koja je mnogo više od obične prskalice. Mesto pod suncem je našao čak i jedan pokvareni sef za čije je otvaranje neophodno provaliti do kakve je zbrke došlo u njegovoj elektronici. Sve u svemu, nešto više od trideset komada koji čekaju da ih neko obije.

Suštinska razlika između dva izdanja dolazi do izražaja i u pogledu samog izvođenja i vizuelne prezentacije. Čak i za ono vreme primitivni Quicktime VR sistem zamenjen je fenomenalnim grafičkim engineom koji Kheopsovci koriste u svojim igrama već skoro dve godine, a koji ne samo što ne pokazuje znake starenja već daje sve bolje i bolje rezultate. Sami sebi postajemo dosadni ponavljajući priču da sa svakom novom igrom Francuzi pomeraju granice bitmapirane grafike u pseudo3D okruženju, ali to jeste istina od koje se ne može pobeći. Onda kada DirectX i odgovarajuće grafičke kartice budu sposobni da u realnom vremenu dočaraju prostor onako kako to sada radi Safecracker, nVidia i ATI će moći da raspuste svoje zaposlene jer nama igračima ništa bolje od toga neće biti potrebno.

Konačno, jedan interesantan detalj. Ako odlučite da probate ovu igru i eventualno je privedete kraju, gledajte da sve vreme držite uključen štampač, naravno, ukoliko ga posedujete. Iznenađenje je zagarantovano.

Slobodan MACEDONIĆ