Gothic 3 počinje tamo gde je prethodni stao: nakon dugotrajnog izgnanstva u kažnjeničkoj koloniji na ostrvu Khorinis i obračuna sa zmajevima koji su ga zaposeli posle pada magične barijere, bezimeni junak, praćen grupicom ex-robijaša koji, gla čuda, imaju imena (Diego, Milten i ostali), doplovljava do obala rodne zemlje, u nadi da je konačno završio sa avanturizmom. Kad, ne lezi vraže, gradovi i sela pastoralne Myrtane nalaze se pod upravom orkovskih vlasti, ljudi su pretvoreni u robove i/ili plaćenike, a što je najgore, čitava predstava se odvija u režiji čarobnjaka Xardasa, dojučerašnjeg saveznika glavnog junaka. Kralj Rhobard polako gubi samopouzdanje u okupiranoj prestonici, na krajnjem jugu Hašišini vode svoju politiku prelamajući interese isključivo kroz novac, a na dalekom severu razjedinjeni klanovi preostalih slobodnjaka slepo veruju Xardasu, misleći da ih ovaj štiti od svih zala. Sve u svemu, idealni uslovi za organizovanje jedne male revolucije.

Više od tri godine su prošle otkako je fenomenalni Gothic 2 ostavio igrače da se krčkaju na blagoj vatrici u iščekivanju trećeg i poslednjeg nastavka serijala koji je „došao tiho i ušao u legendu”. Sada, kada je finalno poglavlje pred nama, nemoguće je na čitavu stvar ne gledati sa pomešanim emocijama. Sreća i radost prepliću se sa besom i rezignacijom... Kako? Zašto? Zbog čega?

Ono gde Gothic 3 apsolutno briljira i tuče svoje ovogodišnje konkurente, Oblivion i Neverwinter Nights 2, onako u paketu, jeste ukupan dojam koji se stiče nakon desetina sati provedenih u druženju s njim. U svet u kojem je virtuelni život toliko blizak ovom realnom treći put je utkana veličanstvena priča o sukobu različitih rasa, shvatanja i moralnih principa koja će, u ovom slučaju, dobiti božanski epilog. Baš zato što glavne i sporedne kvestove ne diferencira tako jasno kao što to radi Bethesdina igra, G3 deluje kao kompaktnija celina koja ima glavu i rep, uprkos svom otvorenom konceptu. Tome doprinosi i činjenca da radnja nije izdeljena na poglavlja kao ranije, čime je sloboda kretanja i rešavanja kvestova dobila novu dimenziju.

Prostranstvo na kojem se igra odvija veoma je veliko (po rečima autora, oko četiri puta veće od onoga u G2), ali je i dalje manje od površine Obliviona. To, međutim, ni slučajno nije mana jer G3 ima relativno malo jalovog sadržaja koji je ubačen da ugnjavi igrača, poput beskonačnih pećina ili generičkih zamkova koji su osobenost The Elder Scrolls igara. Pored dobro poznate Myrtane, toliko puta pominjane u prošlosti, igra pokriva još dve oblasti: Nordmar, sleđeni predeo na krajnjem severu kontinenta u kojem je Xardas smestio svoj HQ, i Varant, nepreglednu pustinju kojom krstare nomadi i Hašišin trgovci koji putnike namernike lako skraćuju za glavu.

U poređenju sa prethodnicima, G3 ima tri krupne konceptualne novine. Pre svega, odsustvo klasične pripadnosti nekoj frakciji dozvoljava igraču da do pred sam kraj, nalik dvostrukom agentu, radi za bilo koju stranu, ispunjavajući čak i protivrečne zadatke. To omogućava pumpanje iskustva na daleko viši nivo nego kod prethodnih igara tako da je sada moguće stvoriti lik koji je podjednako vešt i efikasan u baratanju mačevima i bacanju magija, što ranije nije bilo moguće. Orkovi, koji su u prva dva nastavka igrali ulogu ratobornih prasića bez trunke mozga u glavi, ovde su predstavljeni kao ponosna ali lakoma rasa, koju je jednostavno izmanipulisati. Konačno, krajnje nezgrapnom sistemu vođenja borbi došao je kraj. Mačevanje se sada svodi na prosto kliktanje dugmića na mišu, ali se sve odvija dovoljno brzo da nikada ne postane dosadno i zamorno.

U opisima igara retko se osvrćemo na muziku iz prostog razloga što je ona sporedni element čitave celine na koji ljudi većinom ne obraćaju pažnju. Kod Gothica 3 stvari stoje malčice drugačije. Kai Rozenkranc, čovek koji je komponovao muziku i za dva prethodna nastavka, ovoga puta je svoj posao shvatio preozbiljno: produkcija koja je trajala više od dve godine okupila je preko sto šezdeset muzičara iz svih krajeva sveta, od Bohumskog simfonijskog orkestra i Praškog kamernog hora, pa sve do japanske taiko trupe i benda koji izvodi srednjovekovni melos nordijskih zemalja. Rezultat ovog megalomanskog projekta, koji prevazilazi većinu holivudskih, jeste muzika za koju se dobija ne jedan, već dva Oskara – prvi za vitrinu, a drugi „za poneti”. Zato sledi savet: ako ikako možete, dočepajte se originalnog DVD soundtracka sa 5.1 miksom visoke rezolucije. Mi jesmo... i ne prestajemo da se „drogiramo”.

Sočni bagovi i hronična nestabilnost bile su boljke sa kojima se Gothic serijal mučio od svog nastanka. Zvuči neverovatno, ali kako je programerski tim Piranha Bytesa sticao iskustvo, ti su propusti, paradoksalno, postajali sve veći i veći, da bi konačno u trećem nastavku metastazirali do te mere da su doveli u pitanje sam smisao igranja, koje bi, po prirodi stvari, trebalo da bude zabava, a ne psihička tortura. Ako mislite da ćemo sada taksativno nabrajati sve probleme, varate se: spisak je toliko veliki da ga nema smisla ni otvarati, uz gorku konstataciju da je G3 objavljen prerano, kao nedonošče kome će biti potrebna višemesečna intenzivna nega u vidu glomaznih zakrpa kako bi jednog dana bilo sposobno za život.

Ako su poznavaoci serijala na osnovu pređašnjih iskustava i mogli potajno da očekuju bagove krupnog kalibra, vanserijska neoptimizovanost igre dotukla je čak i one koji su bili spremni da progutaju <beep!> kako bi uživali u njenoj vizuelnoj raskoši. Nažalost, besomučno swapovanje te kočenje i štucanje u fazama dubokog oranja hard diska prisutni su čak i na vrhunskim mašinama (4 GB RAM, GF7900GTX), i to u referentnoj rezoluciji 1280 x 1024 u kojoj Oblivion leti poput perca na vetru. Običan svet, koji još uvek na svojim stolovima ima uboge Celerone sa 1 GB RAM (ili, ne daj Bože, manje), može ’ladno da se oprosti od igre, barem do sledećeg izvlačanja LOTO-a ili donacije rođaka iz inostranstva.

Da nas neko ne shvati pogrešno – Gothic 3 je fantastična igra, trijumfalno finale RPG trilogije koja je obeležila početak 21. veka i koje vredi svakog svog frejma, detalja, kvesta ili zvuka. Problem je samo što ne pripada ovom vremenu. Za godinu dana ili nešto kraće, kada sve legne na svoje mesto, Gothic 3 će biti svoj na svome. E, onda ga zaista vredi odigrati. I to ne jedanput.

Slobodan MACEDONIĆ