Osmogodišnji hajp oko filmske trilogije „Gospodar prstenova” odavno je splasnuo na normalnu meru, ali to, naravno, ne sprečava EA Games da iz skupo plaćene licence pokuša da izmuze svaki teoretsko dostupan dolar. Ali kako svetu ponuditi još jednu dozu ušatih Elfova i bosih Hobita, a ne izazvati efekat visećih faca smorenih dosadom? Zaroniti u prošlost Srednje zemlje i fokusirati se na enigmatičnog zloću koga nijedan čovek ne može da ubije? Da.

The Rise of the Witch-king donosi dve osnovne novine od kojih je prva, skup redizajniranih pravila na nelinearnoj strateškoj mapi „slobodne” kampanje, manje bitna. Story-driven kampanja od sedam interesantnih misija u kojima pratimo uspon budućeg vođe Nazgula mnogo je interesantniji dodatak. Smešten u daleku prošlost Srednje zemlje, tj. nekoliko stotina godina nakon poslednje alijanse Ljudi i Vilovnjaka i odsudne bitke u kojoj je Sauron ostao bez prsta, ovaj set misija prikazuje uspon Kralja-vešca i uništenje Arnora, stare kraljevine Numenoranaca. Naime, na „današnjoj” teritoriji Rohana i Gondora nekada je postojao labavi savez ljudskih kraljevina, razjedinjen glupim nesuglasicama i bez centralne vlasti. Witch King se pojavljuje na krajnjem severu (Angmar) i rešava da ovu slabost iskoristi do maksimuma. Okuplja vojsku Trolova, Tamnih Numenoranaca (otpadnika od Dunadana) i odmetnutih brđana i kreće da osvaja, pali & siluje...

Frakcija Angmar, u odnosu na ostale, deluje pomalo nebalansirano usled velikog broja prejakih jedinica. Dve vrste trolovske pešadije u stanju su da zgaze bilo koju kopnenu jedinicu, a dark rangeri (pogotovo ako im kupite „uprgrades”) jedna su od najjačih ranged jedinica. Kao i u osnovnoj igri, artiljerija i ovde igra presudnu ulogu u napadu i odbrani: ukoliko je dobro čuvate od napada konjice ili protivničkog topništva, možete se šetkati po mapi i rušiti oponentske utvrde bez većih poteškoća. Specijalna jedinica Angmara (neka vrsta gigantskog avetinjskog vuka) takođe je izuzetno gadna: prizvaćete je onda kada vam je potreban teškaš za ključni prodor ili odsudnu odbranu.

Misije u single-player kampanji prilično su interesantne jer gotovo u potpunosti odudaraju od uobičajenog koncepta gradnje, skupljanja vojske i jednog nezaustavljivog juriša. Gotovo svaka ima sopstveni „twist” (npr. skupljanje krhotina uništenog palantir kamena i trka sa protivnikom koji to isto radi), a određeni broj ima i vremenski limit (npr. ona u kojoj pre izlaska sunca treba da „koraptujute” 1000 duša na drevnim humkama Numenora). Nažalost, ima ih samo sedam i daju se završiti za jedno popodne, posle čega vam ostaje samo nelinearni War of the Ring kojeg ste do sada već sigurno siti.

Miodrag KUZMANOVIĆ