Happy Feet je jedna dobra igra stopljena sa dve loše. Rađen prema istoimenom CG animiranom filmu, ovaj naslov je nominalno namenjen maloj deci, ali to ne bi trebalo da bude izgovor za isprazan gameplay. Situacija je u ovom slučaju donekle atipična pošto Happy Feet, začudo, ne predstavlja baš totalno gubljenje vremena. Ona jedna trećina koja valja maltene je dovoljno dobra da ostatak iznese na puki šarm.

Igra prilično opušteno prati radnju filma, sa naglim narativnim skokovima koji implicitno računaju na to da je igrač prethodno pogledao film. Mambl je mladi pingvin rođen sa specifičnom manom: dok ostali pripadnici njegove vrste umeju da pevaju, on ume da igra. I to da stepuje. Prirodno, izbacuju ga iz grupe, posle čega sledi standardni herojski podvig i potonje prihvatanje autsajdera, uz ekološku poruku pride. Između kratkih scena koje će nam sve ovo predočiti, na igraču je da učestvuje u trkama i sakuplja određen broj predmeta u zadatom roku. A povremeno i da pleše.

Trkanje i sakupljanje džidža-bidža, kako na ledu tako i pod vodom, odrađeno je krajnje površno. Igra zadržava kontrolu nad kretanjem kroz prostor tako da je igraču praktično ostavljeno samo da leluja svojim pingvinom po 2D ravni ekrana i nada se da će, uprkos labavoj detekciji kolizije, uspeti da nabode potreban broj predmeta. Čak ni ekstra začini poput boostera za brzinu ili varijacije na temu poput bežanja od grabljivica nisu u stanju da sakriju nesuvislost ovih deonica. Igra je u suštini veoma laka, mada težina pojedinačnih segmenata u drugoj polovini igre znatno varira, kao kada vas niotkuda dočeka jurnjava koja zahteva preciznost i čelične nerve.

Kada dođe do plesanja, Happy Feet otkriva potpuno novo lice. Licencirani hitovi (sa disko biserima poput „Shake Your Booty”) rezervisani su za ovaj deo koji najviše podseća na Dance Dance Revolution. Ovde je osećaj za ritam neophodan. Na ekranu skroluju strelice koje igrač mora u pravom trenutku da „nabode”. U zavisnosti od odabranog nivoa težine, povećava se količina i složenost strelica koje nadolaze. Igrač nehotice počinje da tapka nogom, dok pokušava da „oseti” ritam koji strelice prate.

Kada nabasate na plesnu deonicu, cela igra oživi. Kontrole su dovoljno jednostavne da ih svako odmah skapira, a muzika vas prosto tera da cupkate u stolici. Ko bi rekao da obično pritiskanje strelica u ritmu može biti tako zabavno. Ovaj mod je kao stvoren za multiplayer, gde se dvoje igrača takmiči ko će bolje da „igra”. Nažalost, samo tri pesme su dostupne za multiplayer, što predstavlja još jednu propuštenu priliku. Da su se autori otarasili suvišnog prtljaga, imali bismo simpatičnu malu party igru koju bi i vaša baka htela da proba. Ovako je potrebno uložiti prevelik napor kako bi se došlo do dobrih delova.

Đorđe NAGULOV