Eh, kad bi samo sve igre bazirane na filmovima bile ovakvog kvaliteta. Arthur and the Invisibles predstavlja šarmantnu digitalnu varijantu novog filma Lika Besona koji je svoju evropsku premijeru doživeo krajem 2006. godine. Daleko od toga da je ovo na brzinu sklepana sinergistička mamipara – Arthur je kvalitetno dizajniran akcioni platformer na kojem su očigledno radili ljudi koji znaju svoj posao. Mada je igra prvenstveno namenjena mlađima, ni daleko matorije igrače ne bi trebalo da bude blam ukoliko sebe uhvate kako provode sate u minijaturnom svetu Minimoja (prvobitni naziv filma/igre bio je „Arthur and the Minimoys”).

Minimoji su malena bića nalik na vilenjake, koja žive u bašti Arturove bake. Tokom potrage za zakopanim blagom svoga dede, Artur se i sam pretvara u Minimoja. Njihov svet je u opasnosti, a samo Artur može da im pomogne. U početku se čini kako će igra biti tek obična avantura u trećem licu (da se razumemo, ni tome ništa ne fali), sa svim žanrovskim konvencijama koje uz to idu: dvostruki skok, sakupljanje predmeta i jogunasta kamera. Međutim, ispod šminke i 3D slatkiša nazire se Arthurov daleki rođak: seća li se neko možda Blizzardovog kultne platformske igre The Lost Vikings?

Igračima sa dužim stažom već ovde će sve biti jasno. Artur je tek jedan od tri lika koja vodite kroz igru. Pored Artura, u igri učestvuju princeza Selina i njen debeljuškasti brat Betameš. Svako od njih ima neke svoje specijalitete: Selina, recimo, ima mač kojim može da seče korov, dok Betameš može da se provuče kroz svaku rupu. Smena aktivnog lika obavlja se trenutno, a kompjuter preuzima kontrolu nad ostatkom malene ekipe. Ovaj sistem je fluidan i radi besprekorno. Posle sat-dva privikavanja, menjaćete likove već prema potrebi pošto je skoro svaki element igre dizajniran tako da zahteva kombinovanje njihovih veština.

Grubo gledano, nivoi su podeljeni na akcione segmente gde se družina bije sa insektoidnim protivnicima u zatvorenoj areni i puzzle deonice gde morate mućnuti glavom kako biste napredovali dalje. Akcioni segmenti su relativno zabavni, naročito kada se otključaju naprednije tehnike borbe, ali ćete gro vremena utrošiti rešavajući situacione zagonetke koje zahtevaju manipulaciju kamenim blokovima, pentranje po liticama, simultano uključivanje više prekidača odjednom i slične zavrzlame. Ovde vredi napomenuti kako Arthur uopšte ne tetoši igrača. Očekujte da ćete se tu i tamo prilično pomučiti, naročito ako nemate dual-analog džojped. Barem su checkpointi raspoređeni taman kako treba.

Čak i posle više sati igranja, Arthur and the Invisibles još uvek iznenađuje novim forama. Nije baš sve bajno – grafika je PS2 kvaliteta, neke deonice su nepotrebno rastegnute, problemi sa dual-core procesorima – ali se uloženi trud i te kako vidi. Ako vam igre koje sadrže dvostruki skok još uvek nisu ispod časti, ovaj naslov bi lako mogao prijatno da vas iznenadi.

Đorđe NAGULOV