Godina 2004. nije ostala upamćena po igri Soldiers: Heroes of WWII. Ovaj „uspavani” hit je i pored neospornih kvaliteta ipak završio u drugom ešalonu popularnosti, ne stekavši opštenarodnu aklamaciju kakvu je sigurno zaslužio. Možda je tome kumovala zastrašujuća (za ono vreme) hardverska zahtevnost, a ne treba zanemariti ni grdne probleme koje su legitimni korisnici imali sa ranom verzijom Starforce 3 zaštite koja je propratila ovaj naslov. Akutni problemi sa neprepoznavanjem originalnih CD-a sa igrom i Ubisoftovo insistiranje na propagiranju „Zvezdane sile” kulminirali su globalnom peticijom za bojkotovanjem svih igara koje koriste ovu vrstu protekcije optičkih medija. Kola su se delimično slomila i na Soldiersu koji je često istican kao najžešći primer pomenutog problema.

Dve godine kasnije, Ubi rešava da pokuša ponovo. Naoružan modifikovanim engineom prethodne igre, rešenošću da ispegla interfejs i obogati gameplay mehaniku, progamersko-izdavački tim izbacuje poluslužbeni nastavak Soldiersa. Faces of War predstavlja evoluciju small scale/squad based RTS koncepta, modifikovanu u skladu sa godinom proizvodnje, i zbog dva težinski drastično različita misiona moda, dovoljno izazovnu igru čak i za najveće frikove/fanove serijala Commandos. Nažalost, veliki broj rezidentnih problema ostao je na sceni, ali nijedan od njih nema kritične, „igroslamačke” atribute.

Fokus single-player kampanje je poslednja godina rata koju ćete proigrati iz perspektive Amerikanaca, Engleza, Nemaca i Rusa. Ne znamo da li je u pitanju internacionalna zavera, ali činjenica da se gro razvojnih timova ovog scenarija drži kao pijan plota može da vam fizički zasmeta ukoliko imate slabo srce (kuknjavu na ovu temu možete copy/paste iz opisa Company of Heroes). Bilo kako bilo, svi standardni frontovi su tu: Normandija, Ardeni, ofanziva na Berlin itd, a u okviru svakog od njih igraćete na strani koja je imala ofanzivnu ulogu.

Za razliku od Soldiersa, osnovna borbena jedinica ovde je odeljenje vojnika koje po želji/potrebi možete privremeno raščlaniti na pojedinačne borce. No, taktičke komande su po defaultu rezervisane za tim (ili više timova u pojedinim misijama), što igri daje drastično veći strateški prizvuk i otvara čitavu paletu novih opcija. Osnovna mana Soldiersa (pa i Commandosa i sličnih igara) bila je sporost i potreba za „mic po mic” taktikom i stalnim snimanjem pozicije, što Faces of War uspešno prevazilazi. U osnovnom (tzv. „Arcade”) modu igre puls i brzina napredovanja su drastično veći: vaši borci inteligentno koriste zaklon i oružje kojim raspolažu, a protivnici im nanose srazmerno manje štete (u odnosu na Soldiers). Ovo ne znači da nema potrebe za bejbisitingom i pažnjom pri raspoređivanju, ali vam se greške u najvećoj meri opraštaju, dozvoljavajući vam da se povučete i zalečite rane u slučaju da naletite na zid vrelog olova. Cela stvar se menja iz korena ukoliko pre početka misije izaberete „Tactic” mod. U okviru njega sve u mnogo većoj meri podseća na Commandos, a greške vam se opraštaju u drastično manjoj meri.

Izdavanje naređenja u borbi se u najvećem broju slučajeva svodi na biranje tipa napada iz komandnog bara na sredini ekrana koji predstavlja zajednički inventar vašeg odeljenja. U okviru njega možete videti preostali broj standardnih i protivtenkovskih granata, municije za snajper i raketni bacač, količinu paketa prve pomoći itd, a selekcija jednog tipa oružja i klik na protivničkog vojnika/poziciju/oklopno vozilo učiniće da se vojnik naoružan time izdvoji iz formacije i počne da dejstvuje. Ako kliknete dvaput, svi vojnici naoružani time istovremeno će napasti, što je posebno korisno pri jurišu na snažno branjenu poziciju uz zasipanje granatama. Ekstra korisna komanda je i „suppression fire” kojom možete narediti pozicionu paljbu sa ciljem prikivanja protivnika za mesto, uz zaobilazni manevar sa jednim ili dvojicom vojnika. Iako će vam brzo pojesti municiju, ovakav tip manevra je naprosto esencijalan u kasnijem toku kampanja, a pogotovo u „Tactic modu”.

Nijedan od vaših vojnika nema specijalnost, već se njegova borbena upotreba derivira u zavisnosti od oružja i opreme koju incijalno nosi i koju u svako doba može zameniti/nadopuniti hardverom koji pronađe usput. Tela palih protivnika, vozila i mnogobrojne sanduke/skladišta koja nalazite usput možete orobiti i pokupiti inventar. Ovaj segment igre je sjajan na papiru, ali je u praksi izuzetno spor i rogobatan, pogotovo u slučaju kad je potrebno, na primer, osposobiti zarobljeni tenk za vožnju i borbu. Žongliranje sa inventarom, kantama benzina koje je potrebno ručno napuniti i pretočiti u tenk, nošenje nekoliko granata iz udaljenog magacina, otvaranje inventara tenka i prebacivanje i ponavljanje procesa pet-šest puta izuzetno zamara. Najgore od svega je traženje adekvatnog tipa municije. Kada posle borbe, recimo, ostanete bez metaka za teški mitraljez, sledi vam višeminutno prevrtanje tela širom borbene zone i zavirivanje u svaki kontejner u vizuelnom radijusu. Ovo je sasvim sigurno realan odraz jednog aspekta ratovanja, ali to ne znači da je morao da bude implementiran na ovakav način.

Miodrag KUZMANOVIĆ