Južna Amerika i Kolumbija predstavljaju vrlo isplativu podlogu za tematiku jednog FPS-a ili TPS-a, što u stvari El Matador i jeste. Naziv nije povezan sa matadorima koje poznajemo, a kada se uporedi sa dešavanjima u igri, logična spona je latino podneblje, kao i bukvalni prevod naslova – ubica. Kao što je to slučaj i u našoj stvarnosti, u tom regionu tržište droge cveta, a mafijaška organizacija je u iznenadnom napadu na operativni centar DEA ubila sve njene agente. Tada ista organizacija odlučuje da na teren pošalje najboljeg i najveštijeg operativca i glavnog aktera naslova, Viktora Korbeta, koji će uz pomoć dvojice lokalnih detektiva pokušati da pomrsi račune celokupnom lancu narko mafije. Zvuči ambiciozno, mada u igri ni izbliza nije tako.

Mehanika gameplaya neodoljivo podseća na prežvakani Max Payne, upakovan u monstruozni engine velelepne DirectX 9 arhitekture. Pored toga što je izvođenje u trećem licu, prisutna je dobro poznata bullet time akcija. Kompletna kampanja se sastoji od tridesetak solidno dugih misija, što obezbeđuje nešto duži period igranja. Lokacije na kojima se okršaji dešavaju najčešće su dokovi, zabačene ulice, hacijende i skladišta. Na kraju misija potrebno je da se obračunate sa tzv. bossovima, što je već prilično deplasirano i igru vuče ka arkadnoj akciji. Već na samom početku igranja mogu se uočiti nesnosni bagovi vezani za ubijanje protivnika. Često se dešava da u nekom od terorista završe dva magacina metaka, dok će on, protivno svim mogućim i nemogućim zakonima fizike, i dalje biti vrlo živahan i vrlo besan. Uopšte, AI protivnika je na očajnom nivou, bilo da su u pitanju reakcije u napadu ili odbrani. U nekim misijama taktičko planiranje je neizbežno, a u nekima je samo potrebno da se mahnito probijate kroz učestale plime neprijatelja. Retko se desi i kombinacija ova dva načina igranja. Na raspolaganju je pozamašan broj (ukupno 27) dobro poznatih tipova oružja – od heklera, revolvera i skraćenih sačmara, preko ručnih granata do raketnog bacača od 40 mm.

Grafika jeste impresivna i najveći je adut El Matadora. Engine je „domaći”, to jest autori su sam razvojni tim Plastic Reality. Međutim, pored svih bogatih, ispoliranih tekstura i vrlo lepo dizajniranih nivoa, ne može se reći da ćete na polju vizuelizacije iskusiti nešto novo i neviđeno. S druge strane, zvuci u igri, uprkos EAX podršci, naprosto nisu na zavidnom nivou. Muzika je moderne orijentacije, tj. tokom igranja uglavnom se smenjuju numere tehno muzičkog pravca, što prilično dobro odgovara ovakvom tipu igre.

Od Ceneginog potencijalnog hita ipak se očekivalo mnogo više. Možda su autori požurili sa izbacivanjem igre na tržište, a možda ovde vreme uopšte nije ni bilo presudan faktor. Iako se nijednom deliću ovog ostvarenja ne može uputiti neka preoštra kritika, igra kao celokupan proizvod, sa generalnom atmosferom koju nosi, deluje savršeno neubedljivo. A to nikako nije dobro.

Goran TOTOVIĆ