Emperor’s Testament je (navodna) ekspanzija koja ne zahteva instalaciju originalne igre. Reciklaža stare odlične igre čije su jedine mane bili loš marketing u kombinaciji sa visokom zahtevnošću, sama po sebi je reklama za predstojeći nastavak, a cena od 20 dolara online privući će mnoge. Dobra prodaja + reklama = dvostruki uspeh. Paradox sigurno misli tako jer je preuzeo igru za američko tržište, dok je ruski izdavač i dalje 1C Company.

Kako god bilo, zamršena priča o napuštanju umiruće Zemlje i potrazi za novim svetom se nastavlja. Naime, subjekti ove priče su prešli u posebnu dimenziju psihosfere, gde su zatekli vanzemaljske neprijateljske zakrpe zvane Scourge (engl. „problemotvorci”) koje ih svuda prate, a još su se i podelili u dve frakcije: Spirits, kojima vlada imperator i koji veruju u „Mehaničkog mesiju”, i frakciju Exodus, koja bi da se vrati na Zemlju ili već nešto slično. Uz to su i zaratili međusobno. Sve jedinice su mehaničke i nigde nema ljudi u priči. Deluje kao da su tvorci crpli ideje iz kućnih detalja pa se svetovi lanca psihosfere sastoje od sunđera koji teraformiraju nanojedinice, a glavni brodovi imaju oblik kutijica za nakit, sa sve nogarima. Frakcije su međusobno slične, mada im se tehnologija malo razlikuje (vaša je slabija), ali zato Scourge ima mnogo oblika, od sitnih preko velikih insekata, ptica i zmajeva, kao da je u pitanju više vrsta, a ne jedna.

Ono što celu franšizu čini odličnom jeste poseban gameplay koji originalnošću jako odudara od standarda. Teren se konstantno teraformira, tj. pegla za postavljanje objekata, a tri osnovne jedinice – vojnici, oficiri i tehničari – kombinuju se međusobno praveći veće oružje koje je na datom mestu i u tom trenutku najadekvatnije. Na taj način od bombardera možete gotovo trenutno napraviti raketni bacač ili „podzemnicu”. Da bi sve to radilo, potrebno je mnogo energije koju crpite iz tla. Ono što je ovde novo u odnosu na original jeste to što se mogu praviti i klanci koji otežavaju prelaz Scourgeu i kopnenim jedinicama, do dato je nekoliko tipova teškog oružja, poboljšana je prateća muzika i zvučni efekti, dok je grafika ostala manje-više ista. Tu je, naravno, i 25 novih zadataka u single-player kampanji i tri nove multiplayer mape, mada od njih nema mnogo vajde jer retko ko igra ovu igru na Netu, barem za sada. Ključna stvar igre je dobra strategija u cilju presecanja dovoda energije protivniku i preuzimanje njegovih već izgrađenih resursa.

Tu su, nažalost, i dve mane. Sitna je to što kada igrate i sa superkonfiguracijom, na maksimumu detalja, igra koči kada „letite” mapom, premda igra ima isti endžin kao i pre dve godine. Druga mana je katastrofalna. Igra nema nikakav tutorijal, a zadaci su uvek sažeti u jednu prosto-proširenu rečenicu. „Napuni spiralu i teleportuj se” u prevodu znači: napravi dovoljno energije, ispeglaj teren do „spirale” tj. lebdećeg teleporta, konstantno pravi jedinice kako bi „kljucao” protivnika da ne ojača, podigni brod sa „sunđera” i premesti ga pod „spiralu”. Svaka sledeća misija je još kompleksnija. To donosi neku draž, ali treba imati živaca, posebno ako niste igrali original.

Marin NESTOROV