U svetu akcionih igara vestern tematika iz nekog razloga nije omiljeno štivo. S jedne strane, snažna eksploatacija wild west folklora u holivudskoj kinematografiji, koja je u jeku šire afirmacije građanskih prava odigrala svoju ulogu u maskiranju obima i brutalnosti kolonijalističkog genocida nad starosedelačkim stanovništvom Novog sveta, dovela je do zasićenja publike. Drugi, važniji razlog zbog kojeg proizvođači zabavnog softvera uporno izbegavaju ovu tematiku leži u koncepcijskim ograničenjima koja se ogledaju u specifičnom arsenalu i neophodnosti realistične reprodukcije likova i situacija.

Programerima poljskog studija Techland nije nedostajalo hrabrosti da se upuste u avanturu produkcije vestern FPS-a, po receptu koji predstavlja miks klasične pucačine, taktičke simulacije i arkadne avanture. Glavne štihove u Call of Juarezu drže odlična audio-vizuelna podloga i lepo osmišljena priča koja se „prima” bez problema. Scenaristi su inspiraciju potražili u vestern filmovima iz šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, gradeći igru na priči o dva suprotstavljena junaka kojima igrač naizmenično upravlja. Na jednoj strani je lakomisleni Bili, odbegli mladić optužen za svirepo ubistvo majke i očuha, a na drugoj je velečasni Rej, fanatični odmetnik u svešteničkoj odori koga na put kriminala vraća neobuzdana želja za osvetom.

Dva junaka koja se razlikuju u praktično svakom pogledu igri obezbeđuju originalnost i raznovrnost. U Bilijevoj koži igrač više vremena provodi skrivajući se od nasrtljivaca koji žele da mu skinu skalp (forsira se stealth režim karakterističan za „šunjalice” tipa Thiefa). Nasuprot Biliju, Rej igra ulogu hardkor shootera s nervoznim prstom na obaraču. Teška napucavanja za njega ne predstavljaju problem jer pored ubojitog arsenala ima i sposobnost da privremeno uspori akciju kako bi lakše odabrao protivnika kome će prvom servirati metak (nešto poput bullet timea u Max Payneu). Jaču otpornost na metke obezbeđuje mu debeli štit koji nosi ispod odela.

Okruženje u kojem se odvijaju poglavlja igre izuzetno je dinamično i vizuelno besprekorno uobličeno. Zakoračićete bukvalno u svaki ambijent iz klasičnog vestern filma – salun, bordel, crkvu, prašnjave ulice, ambare, vozove, široke pustinje i šume u kojima obitavaju Indijanci i divlje životinje. Chrome engine nove generacije izuzetno dobro „vari” prostrane lokacije s obiljem detalja (trava koja se njiše na povetarcu, insekti i krupnije životinje, kotrljajući žbunovi itd.) i omogućuje manipulaciju većim brojem objekata kojima se rešavaju jednostavni logički problemi. Većina objekata može da se iskoristi kao priručno oružje ili da na neki drugi način stupi u interakciju s okolinom (na primer, drvene predmete možete ubaciti u vatru i oni će izgoreti). Složenija interakcija objekata i elemenata okoline jeste osobina koja će u budućim igrama biti sve više eksploatisana. Doduše, mogućnosti kombinovanja predmeta u cilju rešavanja zagonetki nisu iskorišćene u punom obimu. Mogu se primetiti i neki bezazleniji bagovi kao što su preklapanje tekstura i pathfinding rutina koja ume da zaglavi protivnika između dve nepremostive prepreke, ostavljajući ga da trči „u prazno”.

Na krilima fantastične grafike, sjajnog zvuka (izuzmu li se problemi sa sinhronizacijom dijaloga) i prijemčivog scenarija Call of Juarez, nažalost, ne stiže dovoljno daleko. Glavni kočničar je repetitivnost, snažan osećaj da se kroz čitavu igru ponavljaju jedne te iste situacije, dijalozi i besmisleni zadaci. U epizodama gde Bili vodi glavnu reč frustracija je zagarantovana jer momak gotovo nikad nema oružje ili dovoljno municije da „raspali muški” po dušmanima. Veći deo igre on provodi u beskrajnom skrivanju i potrazi za oružjem i municijom, a vrlo često završi s viškom olova u organizmu, kada ga nekoliko koraka pre checkpointa neki srećni kauboj preciznim hicem vrati na početak epizode da po deseti put pogleda animacije koje ne može da prekine. Rej, s druge strane, ima akcije na pretek i s njim ćete uživati u žestokim okršajima koji dižu adrenalin i okidaju prst na tasteru za bullet time.

Na AI sistemu je definitivno trebalo poraditi jer, pored pomenutih nelogičnosti i problema s orijentacijom kompjuterskih likova, postoji velika nelogičnost koja se ponavlja u svim „šunjalačkim” epizodama – nedoslednost protivnika koji se daju u poteru za vama. Na primer, sve što je potrebno da uradite kada vas neko primeti i pozove kolege da vas izrešetaju jeste da čučnete ispred najbliže kutije i sačekate da frka prođe, tj. dok lik koji stoji samo dva koraka od vas ne izgovori: „Dođavola, izgubili smo ga”. Princip zabijanja glave u pesak ovde ime punu prođu. Fizika je u celini sasvim solidna i samo u nekim sitnicama nedovoljno realistična (slab trzaj oružja, prevelika preciznost i pouzdanost oružja i slično). Oružje može da se koristi u paru, pucanjem iz obe ruke, pri čemu postoji mogućnost odvojenog nišanjenja u bullet time režimu. Ne previše korisna, ali svakako interesantna mogućnost. Dobar štos je i lociranje protivnika na osnovu zvuka, pomoću zelene senke koja se pojavljuje u gornjem delu vidnog polja svaki put kada protivnik ispali hitac, kako bi ukazala na položaj i udaljenost napadača.

O grafici samo kratko: predivna je, čak i na najlošijem stepenu kvaliteta. Teksture su bogate i raznovrsne, modelovanje likova vrhunsko, a oružje je verodostojno. Kvalitet zvuka je takođe na visokom nivou, pri čemu utisak remete preduge pauze u dijalozima koje upućuju na zaključak o nedorađenosti. Naročitu pohvalu zaslužuje režim za više igrača koji uključuje standardne duele – Deathmatch, Skirmish i Robbery (Capture the Flag).

Call of Juarez će biti lep poklon za svakog FPS adikta kome je potrebna kreativna pauza od Half Life i Call of Duty klonova. Ako se malo progleda kroz prste i zabašure glavni nedostaci – „tanak” AI, učitavanje nivoa koje traje čitavu večnost, hardverska zahtevnost i nedovoljno eksploatisana mogućnost manipulacije objektima – igra se može nazvati pažnje vrednim vesnikom novog talasa cross genre FP pucačina. Vredi probati.

Gradimir JOKSIMOVIĆ