Bilo je teško očekivati da čovek koji se zove Amerikanac (American McGee) uspe da napravi bilo šta u životu, ali upravo to se desilo sa igrom Alice. Do tada neviđena priča i način na koji je ispričana postavili su nove standarde. Naravno, kada neko postavi bilo kakav standard, očekuje se da sledeći pokušaj bude još bolji. Pomenuti Amerikanac po imenu Amerikanac je posle simpatičnog Scraplanda pokušao da nastavi svojim specifičnim stilom. Kao rezultat truda dobili smo Bad Day L.A.

Najavljivana kao politički nekorektna igra čija se radnja vrti oko haosa u Los Anđelesu, terorista, zombija i slične menažerije, ova igra je delovala kao sledeći korak posle Alice. Na prvi pogled sve je tu – upoznavanje sa glavnim likom se dešava na autoputu, gde se on u haosu terorističkog biohemijskog zombi napada olakšava naočigled digitalnih sugrađana. Posle početnog šoka sledi shvatanje da se ništa toliko bitno nije desilo: teroristi su nedefinisani ljudi u zelenoj odeći, psovke su daleko blaže od onoga što je zaista politički nekorektno, dok se pomenuta naturalistička scena odvija iza automobila tako da je uspešno sakrivena od nas, naivnih igrača. Ceo Bad Day je prepun ovakvih polušokova i otkrovenja u vidu smora. Anthony, crnac, klošar, koji fiziološke potrebe zadovoljava na ulici, jeste čovek čija se leđa gledaju u ovoj igri. Dakle, radnja se odvija u trećem licu u Los Anđelesu koji je predstavljen grafikom koja liči na crtani film (podseća na igru XIII). Grafički deo igre je prilično slab, a verovatno je jedan od razloga za to paralelni izlazak na konzoli Xbox. Ipak, čak i Xbox može da izvuče mnogo više performansi i mnogo bolji izgled od onoga što nudi Loš dan. Ovaj engine nije preterano zahtevan, ali ne nudi kvalitetne performanse – od igre u trećem licu se ipak očekuje da ne bude ovoliko troma, pogotovo kada u njoj nema nikakvih posebnih efekata ni bilo kakvog zahtevnijeg renderovanja. U svakom slučaju, za grafički engine se može reći da zaslužuje epitet „nekorektan”. Najjači utisak koji se dobija jeste utisak kartonske scenografije sa krutim kartonskim likovima (koji uzgred dolaze sa jako malo varijacija modela i tekstura). Teško je oceniti ovakav izgled igre – i pored sporosti i očiglednih mana, ipak nudi neku vrstu „šmeka”. S druge strane, rezolucija je zakucana na jednu vrednost, dok su bilo kakva podešavanja izostala. Doduše, tu je izbor jačine unjkavih zvukova i obrtanje ose miša, tako da je moguće samo pomiriti se sa zatečenim kvalitetom grafike.

U sličnom stilu su urađene i komande. Tromost i neudobnost su glavne karakteristike, tako da vođenje avatara po ovoj igri ume da se pretvori u mučenje, pogotovo na lokacijama gde je neophodno skakati (na sreću, ima ih srazmerno malo). Poslednji deo interfejsa zakucava poslednji ekser u utisak koji igra ostavlja na čula. Voice act je u najmanju ruku smešan, čak i kada se poredi sa glumom koju rade naša slovenska braća. Likovi (a posebno Anthony) zvuče toliko usiljeno da povremeno postaje zaista naporno igrati sa uključenim zvučnicima. Od dobre glume nema ni traga, nivo nije čak ni dovoljno loš da bi bio smešan – jedini utisak je da se neko trudio da bude opušten (što izgleda ne ide zajedno). Dešava se da igre radnjom i pričom nadoknade tehničke nedostatke, ali Bad Day na ovom polju ima ubedljivo najveći problem. Zašto je radnja predstavljena kao nešto posebno (i još nekorektno) kada se kompletna priča svodi na šetanje kroz Los Anđeles koji se uništava na desetak raznih načina? Moguće je da je na radnju uticao pomalo paranoični stav Amerikanaca vezan za terorizam ili neki pokušaj da se napravi igra koja bi se prodavala kao „nevaljala”, dok je u stvarnosti napravljena da zadovolji najpitomije igrače. Igrač je ograničen sa svih strana. Za to se pobrinuo i dizajn nivoa koji se najčešće svode na običan lavirint, i dosadne misije, i očajan pokušaj da se povremeni komentari Anthonija (crnca) i NPC-ova predstave kao „opasni” i duhoviti. Verovatno bi Max Payne ovako izgledao i zvučao da se zamerio kineskoj vladi te da je prošao kroz njenu famoznu cenzuru. Ovde se radi o priči koja ne naginje ni na jednu stranu dok se trudi da maksimalno kulturno bude nekulturna i uvredljiva. Nažalost, ovaj efekat nije smešan.

Utisak ne popravlja ni sistem rešavanja banalnih zadataka. Za svaku akciju u igri se dobijaju dobri i loši poeni (predstavljeni nasmejanim smajlijem (sic!) i tužnim smajlijem) koji određuju brzinu regeneracije zdravlja i stav okolnih likova prema Anthoniju. Iako on verovatno zaslužuje batine samo zbog unjkavog glasa, kada nakupi dovoljno loših poena, njegovi sugrađani će se pobrinuti da taj problem reše batinama. Isti likovi koji uništavaju svoj grad, bauljaju kao zombiji i trče u plamenu dok se međusobno ubijaju, nalaze za shodno da kazne Antonija koji se ne ponaša lepo.

Na način igranja utiče i oružje koje je zastupljeno u igri. Dok se za ubistvo zombija dobija veseo smajli, baš kao i za njegovo izlečenje, alat kojim se oba rezultata postižu nikako nije jednak. Naime, dok je potrebno potrošiti četiri-pet patrona sačme ili pola municije katastrofalno nepreciznog kalašnjikova (čija je municija retka) da bi se uništio jedan zombi, lečenje se obavlja prskanjem iz protivpožarnog aparata. Iako ovaj aparat (verni pratilac tokom igre) nema dalek domet, nema ni municiju, tako da se izbor donosi vrlo lako. Živela sloboda izbora u igrama... I igrivost koja polako hlapi iz većine žanrova.

Na svu sreću, na kasnijim nivoima se polako menja situacija sa oružjem tako da se pojavljuju i snajper, molotovljevi kokteli i plamenobacač, ali se igrivost ne popravlja previše. Utisak je da su početni nivoi dosta teži od kasnijih, pa čak i ako je nemoguće zaista izgubiti život u igri, početak ume više da namuči od ostatka igre. Nivoi predstavljaju razne prirodne i neprirodne katastrofe tako da se može videti zemljotres, meteorska kiša, biološki rat, pa čak i invazija meksičke armije i cunami, ali teško je reći da se išta bitno menja na polju igrivosti. Povremeno se pojavi po neki nivo sa vožnjom (to jest pucanjem iz vozila), recimo vožnja oklopnom ambulantom naoružanom Gatling mitraljezom, tako da se monotonija povremeno razbije. Trajanje igre bi trebalo da bude negde oko šest sati, ali je teško zamisliti igranje drugi put.

Obrad KOSTADINOVIĆ