Eksperiment Pyro studiosa sa translacijom Commandosa u radikalno drugačiju formu od izometrijsko-strateške ima dva potencijalna uzroka. Prvi bi mogao biti zamor materijala i potreba za osveženjem: poslednji nastavak urađen u klasičnoj formi nije pobrao mnogo hvalospeva, niti je privukao mnogo kupaca; strategija koja kida nerve je insistiranjem na žestokom izazovu izgleda pojela samu sebe, a broj fanova radih na čupanje kose bi svakako bio drastično manji da je Strike Force ostao mehanički neizmenjen. Drugi razlog, oko kojeg svakako nema dileme je laka multiplatformska portabilnost pucačine u prvom licu: Commandos u strateškoj varijanti je osuđen da ostane PC ekskluziva, ali projektovan kao shooter cilja na nekoliko puta brojniju konzolnu publiku.

Ruku na srce, eksperimet i nije bio previše rizičan, a finalni proizvod je ispao više nego solidan. Krucijalna razlika u odnosu na prethodne Commandose ne leži samo u formi: Strike Force je izuzetno laka igra koja u potpunosti raskida sa hard-core konceptom prethodnika. U izvesnoj meri to je posledica novog načina igranja, ali potrebe da se ne odbije ležernija konzolna publika nenavikla na pedesetostruko ponavljanje misionih segmenenata (sa svim učitavanjima koja to podrazumeva, a koja su u slučaju konzola prilično zamorna).

Srž Commandos: Strike Forcea je linearna kampanja od 14 misija podeljenih na tri celine (Francuska, Norveška i Rusija, tj. Staljingrad). Vodeći Zelenu Beretku, snajperistu i špijuna po y-ti put ćete doprinostiti oslobađanju Evrope uz opštu eliminaciju „nacista” na svakom koraku (glup termin za vojnike Wehrmactha koji nisu bili članovi nacional-socijalističke partije već obični prašinari bez političkog angažmana). Svođenje šarolikog, multinacionalnog tima na trojicu egzemplarnih članova i nije neki poseban gubitak, ali pomalo smeta njihovo drugačije profilisanje u odnosu na prethodne nastavke. Špijun više nije francuski čiča sa zlokobnim komentarima i simpatičnim naglaskom (već anglosaksnonski obaveštajni pukovnik), Beretka nije govedina u majici bez rukava nego mršavi i nervozni tip koji se stalno verbalno kači sa špijunom. Jedino snajperista izgleda i funcioniše onako kako smo navikli. Našim junacima je, za razliku od prethodnih igara, sada udahnuto mnogo više karaktera blagodareći filmićima/dijalozima urađenim u engineu igre koji će ispratiti kompletiranje svake veće deonice u okviru misije.

Misije u igri grubo možemo razdvojiti na dve vrste: pucačke i šunjalačke, mada ta podela nije aposlutna u toku same igre. Veliki broj misija se satoji od mešanih deonica, pa i mešanog stila igre u okviru jedne „vrste” angažmana (recimo, ako vas kao špijuna Nemci provale posegnućete za šmajserom ili pištoljem). Na raspolaganju najčešće imate dvojicu ili jednog komandosa, a ključ za uspešno kompletiranje zadataka nije samo korišćenje individualnih sposobnosti već i maštovitost. Commandos: Strike Force će vas izuzetno retko terati na fiksni pristup rešavanju određenog problema: u većini slučajeva sve se može rešiti na više načina, silom ili „milom” (tj, davljenjem s leđa). Komandos koga ste ostavili na stendbaju neće aktivno juriti protivnike, već će se ograničiti na defanzivnu paljbu (ovo je malo nezgodno u slučaju snajperiste koji zna da očas slisti ograničenu količinu municije koju nosi). Pucačke deonice i borba u ulozi beretke ili snajperiste slede manje-više klasičan shooterski koncept, dok u tek u ulozi špijuna imate onaj pravi „Commandos” feeling. Tiha likvidacija protivnika i uzimanje njegove uniforme su esencija ovog „moda”, a činovna gradacija preobuke koju nosite predstavlja njegovu taktičku srž. Ako, recimo, ubijete podoficira i obučete njegovu uniformu, moći ćete potpuno bezbedno da se šetate među običnim vojnicima; drugi podoficiri će vas sumnjivo gledati (dobiće tajmer posle koga će vas prepoznati), dok će vas oficiri instant provaliti. Uniforma Gestapoa predstavlja najviši maskirni stepen i omogućava slobodnu šetnju pored svih rankova osim među ostalim pripadnicima specijalne policije.

Za demo verziju rekosmo da nije imala dovoljno parametara za ocenjivanje vizuelnih dometa zbog zaključanosti rezolucije na 800x600. Puna verzija igre, naravno, ne poseduje to ograničenje, ali nam se nekako čini da rast rezolucije ne igra veliku ulogu u kvalitetu prikaza. Grafika je neosporno lepa, ali nam teksturiranje izgleda nekako „zrnasto”, nalik na mešavinu voxela i poligona. 3D engine dozvoljava scene masovnog šibanja bez zapinjanja, uz eksplozije standardnog kvaliteta. Borbene zone, pogotovo one sa puno Nemaca u koje se infiltrirate sa špijunom deluju izuzetno životno zahvaljujući obilju skriptovanih animacija. Vojnici Wehrmachta retko stoje u mestu i pilje u prazno, već se ponašaju u skladu sa ulogom i okruženjem: npr, stražar se premešta sa noge na nogu, pali cigaru, povremeno protegne noge i krene u patrolu, osvrće se oko sebe i sl. Audio komponenta takođe vredi, bilo da se radi o efektima paljbe, bilo dijalozima/komentarima, bilo nemačkoj dernjavi kada vas provale (Halt! Tommy swine, halt!).

Commandos: Strike Force je pitka i skladna, ali na žalost i veoma kratka igra. Bez većih teškoća slistićete je za jedan prosečni igrački dan, što predstavlja prilično značajnu distinkciju u odnosu na prethodnike koji su zahtevali dvadesetostruko više vremena.

Miodrag KUZMANOVIĆ