Ana KRSTIĆ

1. januar 2024.

Pre nekih godinu dana, pojavio se Vampire Survivors, naizgled, bezazleni time killer koji je postao toliki hit da količina njegovih klonova postaje apsurdna. U moru naslova koji pretenduju da postanu „kalif umesto kalifa” u prethodnih par meseci, dalo se probrati nekih više nego solidnih uradaka, poput Halls of Tormenta (koji ima već poduži Early Access staž) ili simpatičnog Brotatoa. Death Must Die je, pogađate, još jedan ovakav naslov.

Po pitanju mehanike, DMD u stopu prati sve pomenute igre, ali, najbitnije je to što ima podjednako visok stepen adiktivnosti. Dodatni motivator za neprestanu igru je vešto implementirana meta-progresija vaših heroja (u igri ih je trenutno pet). Twist koji Death Must Die donosi ne predstavlja ništa drugo nego miks gradivnih elemenata Hadesa, još jednog megapopularnog roguelite naslova, koji su fino stopljeni sa konceptom Vampire Survivorsa. Naime, dash (kojim se Zagreus obilato služi u Hadesu) predstavlja veoma bitnu komponentu gameplaya i u ovom naslovu. Dalje, setting u koji je DMD smešten gotovo da je foto-kopija univerzuma iz Supergiantovog hita, da bi ova igra, bez griže savesti i cinizma, slobodno mogla da se nazove „Hades za one sa jeftinijim ulaznicama”. Tvorci ove igre (studio Realm Archive) toliko su očigledno fascinirani Hadesom, da je kopiran čak i stil crteža u in-game animacijama i promptovima, a bogami i punchline replike koje bogovi u DMD izgovaraju svaki put kad levelujete, samo su ultraloš pokušaj imitacije harizme Posejdona, Aresa i ostale bratije iz Hadesa.

Sama mehanika igre izuzetno je jednostavna, što je verovatno i čini ultrazaraznom. Pet različitih herojskih klasa postepeno se otključavaju (prilično brzo, za samo nekoliko sati igre), a svaka ima skup jedinstvenih aduta koji direktno utiču na stil igre. Čarobnica je, na primer, izuzetno ranjiva, ali njena mobilnost i afinitet prema razornim kombinacijama AoE magija pomaže da izađe na kraj sa buljukom zombija i kripova koji nadiru sa svih strana. Vitez, pak, nije toliko mobilan, te ćete se u velikoj meri oslanjati na budženje hit-poena i armora. Bilo kako bilo, igra ume da nagradi pažljiv odabir apgrejda koji vam se otvaraju prilikom levelovanja tokom svake partije.

Igra je izvedena u 2D maniru, sa izometrijskom perspektivom i za sada ima samo jedno okruženje, zvano Death’s Realm. Vašim junakom upravljate preko kursorskih tastera, uz dodatak dasha (koji neprestano eksploatišete) i tastera za sakupljanje predmeta ostalih iza potamanjenih protivnika i interakciju sa tačkama od interesa na mapi. Te tačke, kao i cela mapa, nasumično se generišu sa svakom partijom, tako da je istraživanje i pronalaženje tih tačaka veoma bitno, pogotovo kasnije kada kripovi postanu jači i mnogobrojniji. Ukoliko vodite squishy heroja, vrlo je verovatno da se nećete upuštati u neposredno krljanje sa hordama demona, već ćete umešno koristiti dash za neprestano održavanje bezbedne udaljenosti. Nezavisno od toga kog heroja izaberete, svaki će se run na kraju pretvoriti u bezglavu trku za što više DPS-a koji vam jedini može pomoći da iz Death Realma izađete sa glavom na ramenima.

Za one koji još uvek češkaju glavu, pitajući se kako nešto ovoliko jednostavno može da uživa toliku popularnost, podsetite se tektonskih poremećaja koje je svojevremeno izazvao nesrećni Flappy Bird. Činjenica je da je VS „pogodio žicu” i otvorio čitav svet mogućnosti malim indie developerima, koji će zasigurno pokušati da ugrabe deo svog kolača jašući na istom talasu. Death Must Die ima sve sastojke potrebne za brdo kvalitetne zabave, ali i nerazumno visoku „cenu ulaznice” koja je skoro dva puta veća od sličnih naslova. Ako ste izgustirali baš sve vampire survivors-like naslove iz Steam biblioteke, nema dileme da ćete probati i ovaj. Favorit autorke ovih redova u ovoj kategoriji i dalje je Halls of Torment.