Aleksandar DINIĆ

1. januar 2024.

Za neke smisao i stil života, za neke lagana i tehnički impresivna SF-limunada, za treće nametnuta, besmislena šarena laža... Filmskom fenomenu zvanom „Avatar” ne može se osporiti široki kulturološki uticaj koji se vrlo brzo proširio i van kinematografskih granica. Zato čudi što je u sferi video-igara, osim Ubisoftovog poluskuvanog akcionog bućkuriša iz 2009. godine, „Avatar” figurisao još samo u četvrt-tuceta nezapaženih naslova za ručne konzole i mobilne telefone. Massive Entertainment (autori igara Ground Control i The Division) i pomenuti Ubisoft, rešili su da isprave ovu nepravdu, oslanjajući se na razvoj tehnologije. Tako su nestrpljivi fanovi, koji lica farbaju u plavo, na poklon dobili punokrvni open worldgameplay, iako se on u prodavnicama pojavio u nedefinisanom procepu između premijere prošlogodišnjeg filma i njegovog nastavka u serijalu koji (možda) stiže u bioskope za dve godine.

Radnja igre samo se ovlaš dotiče događaja i likova iz samih filmova, kroz sporadična pominjanja njihovih imena, eskapada ili događaja u kojima su učestvovali. Umesto njih, imamo kolekciju svežih lica. U svetu igre (i filma), ljudski pokvarenjaci nisu samo razvili daljinski upravljane bio-zamene, koje su slate u diplomatske misije očijukanja sa domorodačkim preraslim štrumfovima iz Pandorine džungle, nego su radili i na jednom mnogo mračnijem, tajnom projektu. Deca urođenika su otimana i ubacivana u program intenzivne indoktrinacije kako bi se od njih stvorili vrhunski infiltratori-ratnici, koji bi u sebi trebalo da objedine najbolje iz oba sveta po pitanju vojnih aplikacija. Plan spektakularno propada krahom teranske RDA administracije, uzrokovane velikom pobedom ujedinjenih Na’vi plemena u finalu prvog filma, sa izdatom direktivom da se svi pitomci nesuđenog projekta ekspeditivno likvidiraju. To biva izbegnuto njihovim spasavanjem i smeštanjem u komore za hipersan u dubinama istraživačkog centra iz kog se, šesnaest godina kasnije (a paralelno sa terorističkom vladavinom konvertita Džejka Salija iz drugog filma) budite u koži jednog od polaznika programa, koji uspeva da umakne i nestane u dubinama obližnje džungle. Od tog trenutka, počinje odiseja mlađanog ratnika (ili ratnice) koji će prvo morati da ovlada veštinama i nasleđem svog naroda od kog je bio odvojen veći deo svog detinjstva. Tek nakon toga sledi dugotrajno diplomatsko titranje lokalnim Na’vi plemenima da se pridruže pokretu otpora u novom obračunu sa patuljastim napastima i njihovim proterivanjem nazad na planetu Zemlju.

Sa strane strukture priče, Avatar: Frontiers of Pandora izrazito maši poentu celog koncepta čiji naziv nosi, a koji je maksimalno skrajnut u nastavku balade. Igra u kojoj biste, zapravo, naizmenično šaltali između perspektiva daljinski upravljanog Na’vi konstrukta i njegovog ljudskog pilota, proživljavajući priču iz dve dijametralno suprotne perspektive, verovatno je bila previše moralno upitna zbog izglednog satiranja mačkolikih štrumpfova za koje se, kao i u filmovima, smarajuće insistira da moraju uvek biti prikazani u najpozitivnijem mogućem svetlu.

Ovo na stranu, imajući u vidu reputaciju izdavača i studija koji potpisuje igru, nema nikakvih iznenađenja po pitanju toga šta A:FoP nudi u žanru open world akcionih avantura igračima koji bi Kajlorenovski kriknuli: „Još, joŠ, JOŠ!”. Igra je monumentalno ogromna, ispunjena gomiletinom questova, sporednih misija, izazova, događaja, interesnih tačaka, kolekcionarskih predmeta, pojava ili radnji koje vrlo brzo stvaraju gužvu u odeljku žurnala za praćenje svega toga, osim ako se ne posvetite redovnom i aktivnom „čišćenju” tog loga. Sve to ispraćeno je plejadom krucijalnih, glavnih, sporednih i bitno-nebitno-usputnih likova. Vaše oslobađanje Pandore odvija se na teritoriji planetarne Zapadne granice (spominjane u filmovima), na tri velike regije (džunglastog, stepskog i planinsko-šumskog tipa), koje se postepeno otključavaju napretkom kroz glavnu kampanju, nakon čega postaju trajno dostupne.

Svaka od ovih regija prošarana je karakterističnim biomima, koji nisu tu samo da bi dodatno gradili floru i faunu igre, već se moraju uzeti u obzir prilikom preživljavačkih momenata u igri, odnosno svih aktivnosti vezanih za crafting opreme. Određene biljke „uspevaju” samo na pojedinim mestima, donose dodatne benefite ako se uberu u određeno doba dana ili pod atmosferskim (ne)prilikama, odnosno na način koji ih minimalno oštećuje, a slično važi i za živuljke koje će se drugačije ponašati u vašoj blizini u zavisnosti od toga da li su biljojednih ili mesoždernih „ubeđenja”. Ovaj ekološki momenat i tema očuvanja životne sredine dodatno je naglašen potrebom da u svakoj zoni zaustavite ljudske ekocidne operacije, sabotiranjem raznoraznih instalacija, gradilišta, baza i rafinerija koje zagađuju okolnu prirodu, a i sprečavaju vas da na bilo kakav način harvestujete iz okruženja neophodne resurse.

Borbeni model je robustan i ograničen na svega nekoliko vrsta Na’vi i teranskog naoružanja, ali krajnje efektan na samom terenu, mada su, konceptualno, autori ovde maksimalno ispustili loptu. Zašto se smarati sa budženjem i cinculiranjem urođeničkih lukova, strela, kopalja i ostalog, koje u borbama mora da se nategne do kraja (radi što boljeg efekta), sa sporim procesom ponovnog „punjenja” između dva hica, kada ljudska sačmarica i jurišna puška satiru i tope linije zdravlja svemu što vam izleti pred nišan (pogotovu kada ih unapredite kombinacijama modula za dodatnu efikasnost). Protivnički AI standardno je nepostojeći, tupav ili umereno kompetentan, a uglavnom će se svoditi na jurišanje/otvaranje vatre u vašem pravcu, uz tek sporadične pokušaje opkoljavanja, dok će se životinjski svet ponekad razbežati kada pripucate, da bi vas neke od jedinki, zatim, uporno pratile i pokušale da vas ugrizu kada pomislite da je opasnost prošla.

Ono što je tipično za Ubisoftove mamutske open world ekstravagancije, a tiče se prisustva milion i jednog sistema markera, obeleživača ili instrukcija gde se nešto nalazi, ovde je u potpunosti izvrnuto naglavačke. Iako će po svetu i dalje biti razasute gomile svetlećih, raznobojnih markera koji obeležavaju nešto što ste otkrili nasumičnim ili ciljanim istraživanjem, instrukcije kako da do nečega stignete (a što je vezano ili važno za obavljanje questova) prezentovane su u svoj svojoj old school slavi. „Grga, plemenski sakupljač bobica, nalazi se u regiji Vetrovite promaje, na južnoj okuci Reke ljubičastih pladnjeva, u vidokrugu teranske kafane Tri tiganja, unutar šupljine džinovskog nakrivljenog panja sa severne strane...” nije puki generički opis koji će biti praćen veselom instant-strelicom na mapi sveta, već je konkretno uputstvo koje zahteva konsultovanje dotičnog zemljovida, praćenje datih instrukcija, lociranje konkretnih landmarka na terenu i uspešno pronalaženje „investigacione zone” unutar koje se nalazi ono što tražite. Sistem funkcioniše iznenađujuće dobro, terajući vas da se dobrano oznojite i upregnete svoje geografsko-orijentacione veštine, mada često znaju da se potkradu koske koje vas usmeravaju u generalnom smeru neke od strana sveta, bez konkretnih informacija o udaljenosti pojedinih orijentira.

Igra, vizuelno, izuva iz cipela, što i ne čudi, jer je engine of choice bio famozni Snowdrop, koji se, nakon urbanih prizora iz serijala Division, pokazao junački u rendanju svakog mogućeg parčeta Pandorine flore i faune, sa okruženjem koje uverljivo diše, miriše, pulsira i živi uverljivim životom. Ovome kumuju i spektakularne animacije svega i svačega u igri (prvo „kroćenje” zmajolikog ikrana i jezdenje kroz vazduh na njegovim leđima je nešto što se ne zaboravlja), na pravi način vas smeštajući u nešto što je, u ovom trenutku, ubedljivo najbolja simulacija uranjanja u svet dočaran u filmovima.

Početno ushićenje nakon što isprobate nešto novo, sveže i divlje u još jednoj Ubisoftovoj igri pre ili kasnije će splasnuti kada ga budete ponovili milioniti put, pa sa te strane Avatar ne donosi previše iznenađenja. Bez obzira na to, igra predstavlja solidan izbor za sve vaše potrebe utucavanja trocifrenog broja sati u nešto u ovom trenutku, u potpunosti nezavisno od toga kako vam se na skali dopadljivosti kotiraju sami filmovi.