Dragan KOSOVAC

1. januar 2024.

Prošlog leta, učestvovali smo u multiplayer beta-testiranju nove strategije u realnom vremenu iz Frontier Developmentsa. Tada smo u „Prvim utiscima” (SK 8/23, i.sk.rs/32447) pisali o visokom potencijalu koji ova igra nosi. Autori Elite Dangerousa, krajem novembra, pustili su Warhammer Age of Sigmar: Realms of Ruin u live fazu, pa je došlo vreme da o njoj donesemo naš finalni sud.

Games Workshop je pre osam godina (diskutabilno i ne najsrećnije) resetovao dotadašnji fantasy Warhammer. Dok je opšti vajb settinga ostao isti, brojni detalji sveta i frakcija su promenjeni. Prijem tabletop zajednice bio je, u najbolju ruku, mešovit, pa ne čudi da je Realms of Ruin tek druga digitalna igra pod Age of Sigmar licencom (taktički, Storm Ground od pre dve godine bio je prva). Kako je jedinstveni svet „starog” Warhammer Fantasy Battlesa uništen, njegovo mesto u Age of Sigmar zauzelo je osam novih. Jedan od njih, Ghur ili Svet zveri, poprište je ove specifične igre.

Reams of Ruin ima četiri frakcije koje se lako i brzo razlikuju, što po vizuelnom dizajnu, što po taktičko-strateškom pristupu okršajima. „Glavna” frakcija su Stormcast Eternalsi, humanoidi sa nadljudskim sposobnostima koje im daje njihov tvorac, božanski kralj Sigmar. Pošto se, de facto, radi o Ultramarincima Age of Sigmar okruženja, ova frakcija ima gomilu opcija, ali najbolji su u direktnim sukobima, gde im prednost daju njihov oklop i hileri. Orruk Kruleboyzi su domoroci močvara na Ghuru koji cene lukavstvo više nego sirovu snagu. Njihovu armiju čine jedinice za tajnovite napade, a raznolikost dodaje širok spektar zamki, kao i velike ratne zveri i mašine. Utvare Nighthaunta prirodni su rusheri ove igre, jer su brojnije i brže od bilo čega čime raspolažu ostale frakcije, a tu je i činjenica da se spontano regenerišu. Naposletku, tu su Disciples of Tzeenzch, deformisani kultisti prevrtljivog boga haosa. Njihova glavna taktika je preuzimanje kontrole nad bojnim poljem putem moćnih magija, a kroz jedinice prošarani su i demoni i razni mutirani užasi.

Bez obzira na to koju frakciju vodite, igra deli jedinice na teškaše, strelce i napadače koji u međusobnim okršajima imaju bonuse i minuse po sistemu „kamen-papir-makaze”. Van tog sistema nalaze se herojske jedinice sa moćnim osnovnim napadima i još vrednijim specijalnim sposobnostima. Ovakva postavka odnosa snaga, u sprezi sa činjenicom da je ukupan broj jedinica kojima raspolažete uvek prilično nizak, usmerava vas ka stvaranju kombinovanih snaga koje gotovo uvek držite na okupu.

Single-player kampanja igre, čiji uvod funkcioniše kao vrlo solidni tutorijal, prati grupu Stormcasta koji u pokušaju da okončaju napade Kruleboyza na grad Harkanibus ulaze u močvare Ghura, ne znajući da ih tamo, pored zelenokožaca, čekaju i druge mračne sile čije se spletke i planovi presecaju i prepliću. Tokom kampanje, imaćete priliku da vodite sve četiri strane i osetite razliku u stilovima igre svake armije.

Sam gameplay veoma je solidan, ali osetno sporiji od onog što većina fanova RTS-a očekuje. Odsustvo brzine može da se opravda time što skoro svaka jedinica ima neku borbenu veštinu ili magiju, čija je ciljana aktivacija u pravom trenutku presudna za uspeh. Sem toga, deluje da je veliki deo kontrolno-mehaničkih kompromisa načinjen da bi igra mogla da se opslužuje joypadom na konzolama. Ipak, čini nam se da povećem broju ljudi ovakav tempo nikada neće odgovarati. Sa druge strane, svako kome igra „legne”, moći će da uživa u njoj prilično dugo, jer pored kampanje i multiplayera postoje i režim skirmish (brza bitka na jednoj mapi) kao i conquest (automatski generisana mini-kampanja).

Tehnička strana igre je impresivna. Audio-vizuelni aspekt je na vrhunskom nivou, a fanovi Warhammera će i te kako znati da cene mogućnost da sami farbaju svaku armiju, prave „digitalne diorame” ili, pak, da prave vlastite mape. Ipak, specifičnosti ove igre ne ulivaju poverenje na polju stvaranja jake multiplayer zajednice, a ona diktira životni vek RTS naslova.