Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. maj 2023.

Ništa lepše od „igrive” igre. Možda zvuči čudno, ali neki naslov može da izgleda fenomenalno i ima solidnu priču, pa, opet, da bude nekako bez veze. Jednostavno, nešto nije štimalo, igrivost je slaba. Ponekad su to AAA naslovi, prodati u milionskom tiražu, za čiji uspeh je odgovornija dobra reklama, nego kvalitetan gameplay. Ipak, za stare morske vukove u igračkim vodama nešto prosto ne klikne na mesto.

Sa igrom Lichenvale, to, nešto, jeste kliknulo. Ovo ostvarenje čedo je Filipa Zemljaka, lista naše gore, koji je nekada radio za Ubisoft, a onda se otisnuo u solo indie vode i trenutno njima plovi sasvim uspešno.

Lichenvale je hack and slash FPS, gde je S u FPS, u stvari, bacanje magija. Filip je, kako sam navodi na svojoj Steam prezentaciji, fan old school H&S i FPS igara, kao što su Hexen, Heretic, Doom, što se u Lichenvalu i te kako oseća (što autor i ne krije), s tim što je sve podignuto na viši nivo, u skladu sa nekoliko decenija razvoja računara. Nas je igra pomalo podsetila na kombinaciju Painkillera i Serious Sama, kao i igre Dark Messiah of Might and Magic.

Igra vas stavlja u ulogu devojke, zarobljene u svetu košmarnih snova. Naoružani mačem i magijama, pokušavate da se izborite sa kosturima, magovima, vukodlacima, mračnim vitezovima... Menažerija neprijatelja prilično je raznovrsna. Pomenute magije, pored onih iz škola vatre i leda, sadrže i svojevrsni „čarobni gravity gun”, odnosno, mogućnost da hvatate tuđe čarolije i vraćate ih neprijatelju. Dok magije daju osećaj pucanja, osnovni vid borbe ipak je mlataranje mačem. Levi klik miša je osnovni napad, desni je blok, a srednji aktivira magiju (koja troši manu). Toliko je jednostavno i funkcionalno da moramo da se zapitamo, zašto neki autori povremeno toliko zakomplikuju stvari, da su nam potrebni pipci hobotnice i refleksi mačke da upokojimo nekog ko je to, jel’te, zaslužio.

Izbegavanje protivničkih napada vrlo je bitan element igre i neophodan je da biste prošli kroz špalire kostura sa mačevima, koliko-toliko nepovređeni, a aktivira se tasterom ’space’. Svi neprijatelji u igri imaju sasvim solidan AI i često vam prilaze sa leđa, pa je gotovo nemoguće iz sukoba sa više od jednog neprijatelja izaći bez ožiljaka. Ipak, kada ovladate mehanikom, borbe postaju možda prelake, naročito imajući u vidu da bočica sa zdravljem ima na svakom ćošku. Na kraju svakog od šest nivoa ove igre, sledi obračun sa bossom. Na sreću ili žalost, zavisi kako gledate, te borbe, takođe, nisu preterano zahtevne. To je možda jedna od stvari na koje će sitničari imati zamerku, da igra „previše oprašta”. Ako stradate tokom borbe, protivnici koje ste eliminisali se ne vraćaju, a bossovima se energija ne obnavlja. Ipak, nama je baš to učinilo igru tako pitkom, jer nam je preko glave da ginemo desetine puta i da sve moramo ponovo i ponovo i ponovo. Danas, kao da se svi trude da naprave nešto teško kao soulslike. E, ako ste tako nešto očekivali, Lichenvale verovatno nije za vas.

Grafika u igri, očigledno, nije AAA, jer se radi o indie naslovu, ali je sasvim pristojna i potpuno nezahtevna. Računari stari po pet ili čak deset godina neće imati problema da je pokrenu. Nivoi su jasno osmišljeni, pa bez greške i lutanja stižete od tačke A do tačke B. Da biste otključali prelazak na sledeći nivo, moraćete da pronađete runu određene boje, koju će neki od utamanjenjih protivnika ostaviti iza sebe. Zvuk je vrlo pristojan, mada bi neki voice-acting produbio atmosferu i više uvukao igrača u priču.

Apsolutni hit igre je lokalizacija na srpski. Lichenvale možete igrati na engleskom i srpskom i moramo da priznamo da je tamanjenje moštiju, košmarnika i bauka, mnogo zabavnije od seckanja „skeletona”. Ipak, baš ta, odlična lokalizacija ostavlja prostor za doterivanje.

Za sve prave fanove klasičnih igara, pomenutih ranije u ovom tekstu, Lichenvale je obavezno štivo. Za sve ostale, ako želite da probate nešto zabavno i igrivo, i to po ceni nižoj od osam evra, ovaj naslov vas neće razočarati.