Vladimir PISODOROV

1. januar 2020.

Nama, starkeljama koji „flip-flopujemo” video-igre još od vremena kada vatra nije bila izmišljena, postaje deplasirano da pričamo na temu ostvarenja inspirisanih filmovima. Prideve koje obično upotrebljavamo tom prilikom nisu za javnost i neverovatno je da se svih ovih godina, ne računajući tu svetle izuzetke, ama baš ništa nije promenilo!

Jumanji: The Video Game na rafovima prodavnica pojavio se uporedo sa filmom „Jumanji: The Next Level” i, kao što možete da pretpostavite, igra je očajna. Da je igra napravljena za mobilne platforme, još i da zažmurimo, ali autori su je namenili desktop zverima i još je reklamiraju kao multiplayer, co-op naslov. Zaista, potpuno je moguće da igru istovremeno igraju do četiri osobe i to online ili u lokalu. U potonjem slučaju ekran se deli na četiri dela i svaki od igrača mapom može da brodi po sopstvenom nahođenju. Pretpostavljate, glavni junaci igre ujedno su i glavni junaci filma i pre početka možete da birate kojeg od njih ćete da vodite. Međusobno se razlikuju po pucama i melee potezima koje koriste, odnosno „specijalkama”, i tu je kraj. Ne možete da ih levelujete, niti upgradeujete na bilo koji način, osim da im menjate outfit i skinove za puce. S obzirom na to da je u pitanju third person igra, to još i može da vas ogreje, ali čitajte dalje...

Igra je zapravo jedan veliki skirmish obračun koji se odvija na četiri mape (ne odjednom, naravno). Kampanja ne postoji, ali ni propratni igrački modovi. Kada odaberete mapu, nivoe „krajcujete” bez odmora sve dok ne dogurate do kraja. U svakom segmentu potrebno je pronaći četiri dela Jumanji kristala i potom otključati vrata koja vode do obeliska. Sa glavnog puta nema mnogo skretanja, a kad naiđete na neki od retkih izuzetaka, otkrivate problem – mapa ne postoji. Sva sreća je što na ekranu dobijate diskretnu notifikaciju o tome gde se nalazi sledeći deo kristala, a hint može da bude i to što se neprijatelji u blizini spawnuju više nego uobičajeno. Napucavanje nesrećnika ne donosi nikakav izazov, naročito kada igrate u društvu prekaljenih ratnika iz doba prvobitne zajednice. Kada otvorite put do monolita, igra se transformiše u klon Serious Sama i ne dozvoljava vam da napustite regiju pre nego što obelisk „ne posisa” svu energiju iz kristala. Neprijatelji tada nestaju tragom, a vi nastavljate dalje. Sledi deo u pećini gde izbegavate šiljke i džinovska sečiva na klatnu, mada i ne morate – slobodno možete da pretrčite preko svih zamki jer je damage koji tada trpite minimalan i lako nadoknadiv. Igrač koji za pojasom nosi kristal biće pravi magnet za protivničke minione, pa može da se prosledi dalje. Nažalost, kada igrate u društvu AI rutine, nije moguće „u letu” menjati likove, već samo kod koga se nalazi kristal, što je još jedan boomer. Osim pomenutog, vođeni likovi mogu da trče, da se klizaju i preskaču prepreke na terenu, mada nijedna od pomenutih stvari niti pomaže, niti odmaže.

Monotoniju, donekle, može da ubije podatak da likovi barataju različitim oružjem, imaju različite „specijalke” i izvode drugačije poteze u bliskoj borbi sa neprijateljima. Možete da probate da se pravite da je jedan healer, drugi support, treći... Ovo vam govorimo isključivo za situacije kada ste, ne svojom voljom, osuđeni na igranje Jumanjija.

Tehničke karakteristike podsećaju na neka prošla vremena i eru video-igara koju je zatvorio PlayStation 3. Teksture isprane, razmrljane i nemaštovite, detalja malo, boje „ne sijaju” – nema ničega što bi vam zalepilo oči za ekran. Pozadinske muzičke numere su spektakularne i filmske, ali uopšte ne odgovaraju scenografiji, baš kao ni digitalizovani komentari vođenih karaktera koji su „izvan prostora i vremena”. Čini se da je igra rađena za najmlađu populaciju, ali ni mali vragolani više nemaju tako niske kriterijume i znaju da na tržištu trenutno ima daleko boljih ostvarenja na koje mogu da potroše novogodišnji džeparac.