Dragan KOSOVAC

1. januar 2020.

Neke igre u prvi plan beskompromisno stavljaju šljašteće šarenilo i zabavu, dok manje ili više kompleksnim pričama pokušavaju da kod igrača pobude određene emocije. Sa druge strane su naslovi kojima je bitnija atmosfera, čiji cilj je da ostave na igrača snažan utisak i nateraju ih na razmišljanje. Avantura Mosaic iz studija Krillbite (koji vam je možda poznat po igrama Among the Sleep ili The Plan) spada u ovu drugu kategoriju i pošto ne traje previše dugo (može da se završi za nešto više od tri sata), uopšte nije isključeno da ćete više vremena provesti razmišljajući o njoj, nego što ćete je aktivno igrati.

U ulozi bezimenog protagoniste igre budite se u sumornom, jednobojnom svetu. U toaletu obavljate minimum lične higijene, jedva nalazeći snage da se pogledate u ogledalu. U frižideru su samo jednolični, gotovi obroci od kojih gubite apetit. Poruke na telefonu ukazuju na to da imate tek površan odnos sa roditeljima, sa prijateljima gubite kontakt, a sa posla vas još jednom opominju da ne kasnite. Pogled kroz prozor u hodniku vam za trenutak odvlači pažnju, ali brzo se okrećete putu na posao. U kancelariji obavljate mehanički posao koji ne razumete u potpunosti, ali bitno je da skupljate resurse, širite mrežu za njihovu distribuciju i dostignete ciljeve. Interesantno, sama mehanika ove „poslovne mini-igre” nije toliko loša koliko je prateća muzika i neprestana podbadanja sistemskim porukama predstavljaju kao bezumnu i ružnu. Nakon posla ste se nekako dovukli do kuće i zaspali, ne sećate se kako, ali alarm vas ponovo budi i čeka vas još jedan identičan dan. Potpuno ste sami u bezimenom gradu, bez prijatelja, partnera ili hobija, čak i stotine komšija u vašem soliteru su vam potpuni stranci koji izbegavaju vaš pogled u liftu.

Zanimljiv komentar na temu modernog života predstavlja i mobilni telefon koji naš lik, odnosno igrač, može po želji da koristi da skrene pažnju sa turobne svakodnevnice. Pored poruka, vesti i deprimirajućeg bankovnog izveštaja, možete da instalirate i dve specifične aplikacije – igru Blip Plop (tapkalicu koja naglašava besmislenost vašeg radnog dana) i dating aplikaciju Love.

Bezizlazno sivilo u koje Mosaic uvlači igrača očigledno je namerna odluka dizajnera. Istina, igra može da deluje sporo, nezgrapno, monotono, pa čak i besmisleno, ali kada joj se prepustite (to jest, pomirite sa činjenicom da vam autori aktivno dočaravaju tragično stanje i opštu izolovanost glavnog lika u pretrpanom modernom svetu), tada ste u idealnoj poziciji da baš kao i protagonista Mosaica cenite retke trenutke koji izdižu njegov život iz potpunog ništavila. Ti trenuci počinju da se dešavaju bez ikakvog objašnjenja i najave, od pomenutog pogleda kroz prozor, preko leptira na gradilištu, do muzike uličnog svirača kog otkrivate iza skrivene ograde. Nešto vam govori da se osvrnete na svoj život, da nešto promenite... ako ne svakodnevnu rutinu, onda bar perspektivu. Nećemo vam dalje otkrivati razvoj priče, niti se pretvarati da obrt nije kliše, ali ona svakako motiviše na razmišljanje.

Specifična atmosfera Mosaica solidno je ispraćena sa tehničke strane. Komande zasnovane na jednom tasteru miša nisu najsretnije, ali ta sporost i nepreciznost nekako ide ruku pod ruku sa depresivnim stanjem sa kojim se bori protagonista igre. Sa druge strane, sam izgled je odličan. 3D grafika sa niskim brojem poligona i monohromatskim teksturama je savršen kontrast šarenim dodacima tokom „svetlih epizoda” glavnog lika. Slična situacija je i sa muzikom koja na veoma kvalitetan način upotpunjuje situaciju, krećući se od nenametljive, preko teskobne, do optimističke.

Za kraj smo ostavili neizbežnu priču o ceni igre od 20 evra. To je verovatno previše za igru dužine od oko tri sata i to čak i da vam se dopadnu njena prezentacija, atmosfera i utisak koji će ostaviti na vas. Ukoliko ste na ograničenom budžetu za igre, verovatno je najbolje da sačekate sa kupovinom Mosaica do nekog popusta, većeg od 50 odsto.