Bojan JOVANOVIĆ

1. januar 2020.

Nostalgija je gadna stvar. Volimo da verujemo da su igre, filmovi i stripovi koji su nas oduševljavali u mlađim danima bili sjajni sami po sebi, a ne jer smo se tek ispileli i nismo znali za bolje. Nostalgija je dobro gorivo i za Kickstarter, gde fanovi mogu da ožive projekte koji su sada neisplativi izdavačima. Tako smo tokom prošle godine dobili odlični Bloodstained, ali i jedan Shenmue 3.

Avanture najnezanimljivijeg čoveka na svetu, Rjoa Hajazukija, nastavljaju se u selendri, negde Bogu iza nogu u Kini. Momak je i dalje na putu časne osvete i u poteri za ubicama svoga oca, ali umesto loše glume, lošeg osvetljenja i Vuka Kostića, Rjo ima samo mrki pogled i lošu glumu. Igra počinje bukvalno sekund nakon finala igre Shenmue 2 i njenog ogromnog natpisa „nastaviće se”. Fanovi serijala gajili su nadu da na sledeću epizodu neće morati da čekaju više od godinu-dve... to je bilo 2001. godine.

Ukoliko niste u toku sa pričom Shenmuea, ne brinite, tu je petominutni filmčić za rekapitulaciju i sve konce ćete pohvatati čim ga odgledate. Elem, Rjo pomaže svojoj potpuno platonskoj drugarici Šenhui da nađe njenog nestalog oca koji je na volšeban način povezan sa Rjuovim medaljonom (amajlije koja mu je ostala od pokojnog oca čiju smrt treba da osveti). Priča se, pogađate, odmotava kroz mnogo takvih situacija, pa ćete imati osećaj kako je Rjo čovek koji pati od poremećaja pažnje usled hiperaktivnosti ili da ima pažnju zlatne ribice. Ovo možda jeste open world igra, ali igrač treba da bude taj koji želi da cunja unaokolo iako ne mora.

Mnogi smatraju Shenmue kultnom igrom, ali isto tako i produktom koji su svi, zapravo, igrali ironično, pa je taj svojevrsni meme prerastao samog sebe i košta 50 evra. Početkom veka, Shenmue 2 je zaista bio „čudo tehnike” – igra se smatra osnivačem modernog open world formata, akcionih igara sa RPG i survival elementima, kao ocem quick-time event mehanike, zbog čega je na prilično lošem glasu. Isto tako, igra je bila notorna po razvlačenju radnje kao pite, urnebesno lošim kontrolama i toliko grinda da bi se posrameli i južnokorejski MMO-ovi. Igranje zato neretko ostavlja utisak da vas neko ozbiljno vuče za nos. Nema logike u tome da neko očekuje od vas da prokockate sve pare samo da bi vam NPC dao podatak o izgledu čoveka koji, navodno, zna kako izgledaju vucibatine koje su Šenhuinom komšiji razlupale kuću, a oni, isto tako, možda, znaju gde je njen otac... I tako u krug, vidite već kuda to ide. Često se javlja osećaj da će se igra naprasno zaustaviti, scenografija srušiti i da će samo neko reći: „Ma šalili smo se, čoveče. Zar si stvarno mislio da ćemo te terati da besomučno cepaš drva za 60 pišljivih juana?”. Samo što se taj trenutak nikako nije desio, već se besomučno lupanje po ’X’ nastavilo da bi Rjo opalio sekirom po cepanici tačno onako kako gazdi odgovara, inače ništa od platice. Eto, igra će vas detaljno upoznati sa čitavim kockarskim sistemom koji zaista postoji u Japanu, dok u međuvremenu razvaljujete kontroler kroz mini-igre i čupate kosu jer NPC kaže da svratite kasnije tokom dana.

Sa vedrije strane, simulacija života je i dalje odlična. Svaki NPC ima neku svoju dnevnu rutinu, te je ponekad potrebno da se nađete na pravom mestu u pravo vreme kako biste mogli da nađete specifičnu osobu. Pritom se sa svakim može porazgovarati, a kada se prebacite na pogled iz prvog lica, otvaraju se i neke interakcije sa okolišem, uglavnom prevrtanje po fiokama. Borbeni sistem je vrlo jasan ovoga puta, sa nekoliko naznačenih komboa koje možete unapređivati nezavisno što ih duže koristite. Kina je, naravno, zemlja kung-fua, pa na svakom koraku možete trenirati veštine i unapređivati Rjoovu izdržljivost ili jačinu batinanja. Sve to, doduše, kroz besomučni grind i uglavnom dosadnjikave mini-igre. Istraživanje se uvek nagrađuje, bilo stvarčicama koje možete kasnije prodati, bilo prilikama da se upoznaju likovi i otvore sporedni questovi.

Za svaku pozitivnu stvar naići ćete na nešto što je totalna katastrofa. Svet igre je veoma živ i jako je prijatno istraživati ga (iako vizuelno igra kaska dve generacije za aktuelnim naslovima), ali onda pokrenete dijalog i gledate krute animacije i umrtvljena lica sa ukočenim pogledima. Glavni meniji izgledaju urnebesno sa Impact fontom, ali je zato sve ostalo stilski fino. Priča se odmotava glečerski sporo, ali na kraju ostaje još jedan cliffhanger. U stvari, to poslednje nije dobro ni na koji način. Još pre izlaska znalo se da ovo neće biti finale sage, a nakon dvadesetak ili više sati ostaće vam utisak da ste pregrmeli jedan masni status quo koji ne da ne pomera glavnu priču u nekom spektakularnom pravcu, već je korak unazad po pitanju razvoja nekih događaja. Bez dubljeg zalaženja u teritoriju spojlera, finale Shenmue 3 je obrt koji je logičniji da se desi negde na pola igre i tako lepo otvori razvoj događaja, umesto što igraču bukvalno ukrade ikakav osećaj trijumfa na kraju. Na igru se čekalo skoro dve pune decenije. Ovakav teaser je potpuni bezobrazluk.

Još jedna stvar po kojoj je Shenmue bio i ostao svojevrsni kult je glasovna gluma. Tačnije, nedostatak njenog kvaliteta. Tradicija je nastavljena i u trećem poglavlju epopeje. Dijalozi, a uz njih i glasovna gluma, ne zvuče uopšte kao da je iza njih stajalo ljudsko biće. Štaviše, sve je toliko drveno i nategnuto da više deluje kao da je igru pisao vanzemaljac kome je komšija preko satelita pokušavao da objasni kako humanoidi otprilike govore. Apsolutno nas ne bi iznenadilo ako bismo saznali, nakon što se serijal zaista okonča (posle ko zna koliko igara), da je Rjo u stvari bio kiborg kojim je upravljao par hrčaka. Ovo je igra u kojoj je skoro sav sadržaj kokodakanje sa žiteljima i stvarno je fascinantno da neko nije u jednom trenutku lupio šakom o sto i tražio da dvoje glavnih glumaca ne čitaju svoj tekst kao dva lobotomisana androida, već da barem na trenutak zvuče uverljivo. Ironija je u tome što gotovo svaki lik na koga naletite ima uverljiviju glumu, čak i bolje napisane dijaloge. Naravno, ima i dalje urnebesnih spojeva glumaca koji zvuče kao nadrndani Deni Devito sa tananim likovima koji vode umetničku galeriju, ali šta da se radi, ne može sve da ispadne savršeno.

Kao prva igra u serijalu koja nije port, već paralelno razvijana za PC, Shenmue 3 ima jednu od najidiotskijih kontrolnih šema koje smo videli u poslednjih nekoliko godina. Odvojeni su tasteri za analogno kretanje od strelica za menije, neke komande su mapirane i na miš, ali nekada za funkcije menija morate da žonglirate između svega. I, naravno, ništa od ovoga ne može da se promeni. Nemojte se ni truditi da igrate ovo na tastaturi i mišu, sem ako ne želite da dobijete fras, ili ste hobotnica, ili ste ludi kao moja malenkost koja je pokušavala da istera neki inat. Kontroler u ruke i nećete se zlopatiti. Dobro, zlopatićete se od drugih stvari, ali barem nećete imati osećaj da vas kontrole uporno prave magarcem. Kada već pričamo o tehnikalijama, igra pati i od loše optimizacije. Na very high (a i na high) postavkama u rezoluciji od 1080p framerate je varirao od izuzetno glatkog do toliko usporenog da se ekran mutio od motion blur efekta. Pri tome su te promene bile nagle i izazvane potpuno nasumično. Obično su scene sa gužvom radile bolje nego recimo scene dijaloga. Sve to je i dalje čudno kada pogledate slike iz igre, pogledate na kalendar i shvatite da se niste nekako vratili na početak prethodne konzolne generacije.

Kao što je uvek bila situacija sa ovim serijalom, Shenmue 3 će biti igra koja će vas ili potpuno prilepiti uz monitor, ili ćete je ugasiti posle prvog sinematika i kleti sve živo developerima i sami sebe, jer ste trošili vreme na download. To što je igra bukvalno identična prethodnicima je istovremeno dobro i loše, ali moramo biti realni – prošlo je 18 godina i video-igre su značajno evoluirale. Desio se i serijal Yakuza, koji je sve ovo uspeo da upakuje na daleko bolji i zanimljiviji način. Potpisniku ovih redova Shenmue 3 najviše deluje kao nešto što bi trebalo da igra i kritikuje osoba sa kapacitetom za izražavanje gneva kao kolega Jan Čmelik i to na live streamu. Samo tako bi se u potpunosti dočarala ova agonija.