Psihološko-socijalno-filozofske introspektivne analize i studije bilo ljudskog društva u najširem smislu, bilo čoveka kao individue ili pripadajuće jedinke, ispričane u formi avanturističkih, platformsko-logičkih glavolomki nisu retke u svetu igara. Kako će se nova ptica iz tog jata, The Sojourn, pokazati u svetu u kojem se desio fenomenalni The Witness Džonatana Bloua (SK 03/2016), možete pročitati u igrokazu koji sledi.

The Sojourn je, sa narativne strane gledano, maksimalno minimalistički fokusiran na „pripovedanje” svog fantazmagoričnog putovanja koje seže u mnoge prepoznatljive dubine. To je priča o razdvojenoj porodici, ostavljanju, srebroljublju i kvarnom ljudskom karakteru, dehumanizovanim autoritetima, unutrašnjoj potrazi koja često kuca na mnoga mračna vrata i, uprkos svemu, sasušenoj klici nade u pravdu, oporavak i bolju budućnost kojoj ništa ne može da stane na put jednom kada se razgoropadi. Sve ovo ćete upijati kroz sporadične, interesantne „vinjete” u vidu postavljenih skulptura kraj kojih ćete prolaziti (deluje poznato), pojedine elemente i kipove razbacane po krajolicima (stvarno deluje poznato), i, direktnije, kroz nazive pojedinih nivoa, lokacija ili poglavlja (diktafoni sa prosutim biserima mudrosti su ovde izostali).

Meso igre čini kolosplet od nekoliko desetina jasno razdvojenih nivoa (koncept otvorenog sveta iz očiglednog uzora je izostao), koji će se u početku nizati linearno, da bi se zatim otvorila mogućnost njihovog proizvoljnog biranja unutar manjih, tematskih celina. Zadatak na svakom od njih je jasan: stići do izlazne kapije (to jest kaveza sa zatočenom svetlošću), koristeći ili taktički razmeštajući pojedine elemente na nivou, u zavisnosti od njihove funkcije, pozicije ili uzajamnog efekta koji mogu imati između sebe. U početku, okosnicu ovih logičkih problema predstavlja jednostavna manipulacija anđelolikim totemima, sa kojima možete zameniti (swapovati) mesto po terenu, pod uslovom da ste prethodno zagazili na postolje koje vas prebacuje u mračni, paralelni univerzum (simbolika sa naličjem ljudske prirode i psihe, get it?), iz kojeg izlazite nakon desetak pređenih koraka u bilo kom pravcu.

Ovo omogućuje kako dosezanje udaljenijih delova nivoa (jer se samo u mračnoj dimenziji pojedini, rastureni mostovi i prolazi formiraju), tako i naprednije postupke u nastavku igranja. Toteme kasnije koristite za otvaranje pojedinih portala tako što ćete ih pozicionirati na za to predviđene prekidače, kao i za kreiranje njihovih duplikata u specijalnim komorama. Vrlo brzo ćete susretati i ostale elemente igre, koji se moraju uvrstiti u rešavanje tekućeg nivoa. Statue u obliku harfi ne možete pomerati ni na koji način, već se samo mogu aktivirati iz „mraka”, nakon čega njihova melodija ograničeno vreme formira obližnji prolaz (ili više njih). Tu su zatim i reflektori koji emituju mračnu energiju i koje možete slobodno rotirati, kapije kod kojih prolaskom šaltate između svetlog i mračnog sveta, trouglasti artefakt koji možete instalirati u toteme i kipove i biti nezavisni od efekta mraka, i ostalo.

Sve ovo tvori galimatijas zakukuljenih izazova kod kojih je često potrebno razmišljati „izvan kutije” kako bi se, neočekivanim kombinovanjem elemenata i postepenim „osvajanjem” terena, došlo do rešenja koje je naizgled očigledno. Onima kojima ovo nije dovoljno, tu je i opciona mogućnost skupljanja skrolova (sa mudrostima na nivou neiskorišćenih poruka iz kolačića sudbine), koji su razbacani ili na zasebnim nivoima, ili se otvaraju jednom kada na regularnoj mapi otvorite izlaz.

Sve pomenuto, međutim, ne opravdava izmeštanje igre u perspektivu trećeg lica, jer je sam gameplay, u velikoj meri, prilično siromašan i ne pruža mnogo mimo pukog odrađivanja niza zacrtanih problema. Poređenja sa Svedokom su, stoga, izlišna u apsolutno svakoj kategoriji, i The Sojourn bi se više mogao posmatrati kao pojednostavljena varijanta sjajne igre XING: The Land Beyond, koja pruža daleko raznovrsnije i interesantnije izazove.