Svet Oninakija je nadrealno veseo i nadasve čudan. Ovo je šareno okruženje puno veselih ljudi koji naizgled ne mare puno kada njihovi najbliži odu na onaj svet. Tačnije, Straža je tu da se pobrine da suza ne bude, jer onda duše neće moći da nađu put i reinkarniraju se. Tu negde je i Kagači, momak koji je ostao bez roditelja i kao jedini logičan korak u životu odlučio da se priključi Straži. Ironija, ali šta da se radi, bila kriza.

Pogledamo li ispod površine načinjene od šećerlema, a Oninaki je zaista neverovatno slatkasta igra na prvi pogled, videćemo da se u igri kriju jaki religiozno-spiritualni motivi. Često se prožimaju i vrlo mračne teme, ili podižu teška pitanja, na primer o eutanaziji zarad ponovnog viđanja preminulog deteta. Tematsko-stilski problem može da bude chiby stil crteža koji stvara konotaciju da kada gledate anime treba da očekujete nešto blentavo.

Kao novopečeni stražar, učićete lagano sve o tom zanatu, uključujući i prelaženje između „našeg” i sveta mrtvih, ali i sakupljati moći demona koji su ostali zaglavljeni u limbu. Onostrani predeli su samo promena kolorne šeme, uz neki sitni gimmick koji blago začini mehaniku (sporije kretanje, veća šteta sa daljine i sl.) i, nažalost, ne koriste se za prevazilaženje prepreka već kao dodatni sloj guljenja expa i opreme. Demoni su, sa druge strane, jako zabavan element, jer vam vremenom otvaraju nove stilove igranja. Svaki demon utiče direktno na liniju zdravlja i štetu koju možete da napravite, uz novi komad oružja i nekoliko magija za čišćenje ekrana od protivnika. Balans demona nije baš najsrećniji, pre svega zbog specijalnog poteza koji kod nekih nije baš koristan. Velika je šansa da ćete se najduže držati početnog, jer vam daje vrlo korisni dash koji je nezamenljiv u gotovo svim borbama.

Sam borbeni sistem ne deluje nimalo spektakularno na prvu loptu. Funkcionalan je, da se razumemo, samo ne očekujte nešto hiperaktivno u stilu Devil May Cry, pa čak ni domaćeg Pagan Online. Ovde nema prilika za nekakve borilačke bravure, već je u pitanju čisto udaranje jednog tastera dok pingvini, pauci, pečurke i ostale karakondžule ne popadaju. Spamovanje osnovnog udarca povremeno smenjuje spamovanje magija, dok sve dalje vodi ka buđenju unutrašnjeg demona kada vam se svi napadi ubrzavaju i zapravo otključaju prilike da vežete nekakav kombo i prekidate poteze po potrebi. Igra inače ima tendenciju da vas zatrpava protivnicima i stunlockuje kada vas oni okruže, tako da je najiskreniji savet da se fokusirate na magije koje imaju AOE efekat.

Zvučaće blesavo, ali jedna od većih mana igre je njeno trajanje od dvadesetak sati. Čini nam se da je igra mogla komotno biti čak deset sati kraća i da bi samim tim iskustvo bilo daleko optimalnije. Priči je potrebno previše vremena da stigne do nekakve poente, pa su početni sati u potpunosti linearni. Štaviše, prvi dijaloški izbor smo videli tek na trećem satu igre, dok vas igra do samog kraja vodi vrlo pravolinijskom putanjom sa tek ponekim skretanjem i prevrtanjem budžaka. Sporedni questovi su obično banalni i svode se na putovanje od tačke A ka tački B, bez ikakvih dodatnih zadataka, tako da čak možete i ignorisati većinu protivnika na putu. Loot i protivnici, doduše, ostaju sve vreme poprilično dosadni. Igra ima jako malu bazu čudovišta koja se ponavljaju u nedogled, sa promenama kolorne šeme i tek ponekom „kraljicom” koja nudi interesantan izazov. Ne medium težini je inače prelaka. Ali, eto, barem sve izgleda i zvuči lepo, pa je donekle opuštajuća igra iako ekran pršti od akcije.

Ne naročito role-play i sa tromom borbom, Oninaki nije sjajan akcioni RPG kakav je imao potencijala da bude. Teme kojih se dotiče su sjajne i postavka je veoma nesvakidašnja, ali džaba i to kada se pešačkim putem mora stići do bilo kakvog dubljeg razrešenja. Ironija je što vam demo pokazuje praktično sve, pa je to i naš savet - odigrajte tih dva sata, videćete već da li vam leži ovako nešto.