U močvarama Luizijane, gde je svako svakome rođak, lovci na natprirodne monstrume osećaju se kao kod kuće loveći demone i jedni druge. Ove militantne verzije Dilana Doga pucaju da ubiju, ne čekajući da im Gručo dobaci revolver i izgugla reference za opskurni italijanski strip koji je ceo SFRJ čitao krajem osamdesetih.

Hunt: Showdown je najinteresantnija nova multiplayer pucačina za PC i Xbox One. Atipična u svemu, od dizajna, ideje i forme, pa do egzekucije, nekonvencionalnost plaća neumitnim statusom tržišne niše namenjene uskom krugu entuzijasta. Njena suština je kombinovanje kooperativnog PVE i takmičarskog PVP aspekta u atmosferičnom horor okruženju američkog bayoua, gde je jeza augmentovana principom permanentne smrti. Precizna definicija igre bila bi roguelike multiplayer, survival horror PVP/PVE shooter. Glave eksplodiraju...

Svaki meč osnovnog moda (Bounty) počinjete izborom soliranja ili igranja u društvu, te vrste cilja i drugih parametara, mada sve to možete i da randomizujete. Idealni rezultat svakog meča jeste pronalaženje tragova ciljnog boss monstruma (gigantski pauk, recimo), njegova likvidacija, proterivanje u drugu dimenziju i bekstvo s mape sa bounty tokenom u inventaru. Tada dobijate najviše XP-a i novca, resurse kojima otključavate novo oružje, kupujete potrošnu opremu (dinamit, pribor za prvu pomoć...) i aktivirate pasivne i aktivne perkove koji pomažu u borbi. Problem sa tim ishodom jeste to što ga žele i drugi igrači, koji su vam konkurencija u borbi za monstrume i njihove tokene. Ako tokom meča zaginete, bilo od mobova, bossova ili kolega, gubite lik, njegov kompletan inventar i sve nivoe koje ste dotad dostigli. Mashallah! Srećom, ostaje vam nivo metaprogresije koji ste ostvarili, a koji vam otključava oružje i opremu, tačnije mogućnost da sveže regrutovanom lovcu prvog nivoa kupite oružje bolje od defaultnog. Ako vam pucački multiplayer standardno nije interesantan zbog odsustva negativnih posledica nakon poraza, ovo je igra koja vas može regrutovati u taj čarobni svijet.

Zaista, tenzija i teskoba koje igra nudi su palpabilne. Dok se šunjate mapom u potrazi za specijalnim natprirodnim tragovima koji odaju lokacije boss monstera, osvrtaćete se na svaki šušanj; močvara je posejana malim imanjima, kućama i okućnicama u čijoj se blizini motaju zombiji, pakleni psi i druge karakondžule, ali i jatima vrana, slomljenim staklom i drugim artefaktima koji odaju vaš položaj efikasnije od pucanja neprigušenim oružjem. Igra zahteva strpljenje i konstantno vaganje da li vam se više isplati borba ili bežanija.

Pored „glavnog” moda (Bounty), Hunt: Showdown ima i „quickplay” mod koji nije ništa drugo do leksički kamuflirani battle royale. U njemu nema permanentne smrti lovca, jer igrate sa privremenim avatarom, ali priliv XP-a i keša funkcioniše normalno, što ovaj mod čini idealnim za grind nivoa/para i otključavanje novog oružja za Bounty. Cilj quickplay moda jeste aktiviranje nekakvih soulwellova na mapi uz eliminaciju drugih igrača, uz dodatnu kvaku koja se tiče stalnog opadanja linije zdravlja. Startujete sa najslabijim primerkom bazičnog naoružanja, a jače modele, koji vam podižu šanse za preživljavanje, nalazite tokom igranja.

Matchmaking je u oba moda automatski i relativno brz zbog solidnog broja igrača koji Hunt igraju u svakom trenutku (makar na PC-ju), ali izlazak i ulazak u partiju traju kao gladna godina. Pre i post meč gnjavaža zaista ima potencijal da demotiviše igrače koji vole munjevita učitavanja i nisu fanovi vrtenja palčeva dok čekaju da se igra smiluje. Nije zanemarljiva ni hardverska zahtevnost igre, koja se čini većom nego, recimo, kod Battlefielda V. Srećom, Hunt: Showdown izgleda ekstremno dobro.

Hunt: Showdown je dovoljno različit od drugih multiplayer pucačina da opstane i napreduje na tržištu. Sudbina battle royale klonova, koji niču i umiru kao trava (u zaborav iz zaborava), vrlo malo je verovatna u njegovom slučaju.