Pravi pravcati BSD u ulozi desktopa

U vremenima sa početka veba (prva polovina devedesetih prošlog veka), za servere internet servisa su najčešće korišćene BSD varijante UNIX-a. Razloga za to je više, a jedan od glavnih je to što se radilo o besplatnom operativnom sistemu koji je, za razliku od Windowsa, imao praktično sve što je potrebno za internet komunikaciju. Naredne godine su donele rapidnu evoluciju Linuxa, a i Windows je postajao znatno ozbiljnija serverska platforma, pa je udeo BSD bio u konstantnom padu. Međutim, što zbog navika, a što zbog svojih brojnih pozitivnih karakteristika, BSD je i do dan-danas ostao omiljena platforma specijalista na polju interneta i mrežnih komunikacija. Specijalisti obično koriste tekstualni režim rada i to najčešće za izvođenje serverskih zadataka, pa tako sve popularne BSD distribucije dolaze bez grafičkog korisničkog interfejsa. Ovo svakako deluje negativno na veliki broj potencijalnih korisnika koji će radije izabrati neku od Linux distribucija i dobiti sve potrebno za udoban rad.

Tema ovog teksta je distribucija koja predstavlja jedan od retkih pokušaja da se BSD koristi kao operativni sistem za desktop računare. Reč je o projektu koji je pokrenut 2005. godine i do pre par godina je bio poznat pod nazivom PC-BSD. U vreme nastanka je predstavljao pravo osveženje po pitanju instalacione procedure, koja je za BSD sisteme dovoljno komplikovana. Reč je o izdanju koje se oslanja na FreeBSD-CURRENT granu FreeBSD Unixa. što znači da pripada rolling vrsti distribucija, odnosno, da se obnavlja automatski i mnogo češće od standardnih LTS varijanti.

Instalacija po loju

TrueOS podržava jedino rad u 64-bitnom režimu, što danas ne predstavlja problem. Distribucija sadrži instalacioni čarobnjak koji od korisnika najčešće ne zahteva bilo kakvu intervenciju. U donjem levom uglu se nalazi nekoliko ikonica koje se uglavnom odnose na napredne opcije. Nakon izbora jezika, čarobnjak nam pruža mogućnost da biramo između Desktop i Server verzije. Server je zapravo verzija desktopa kojoj nedostaje GUI. Pošto je nama cilj da ispitamo BSD u svojstvu desktopa, biramo prvu opciju. Na sledećem koraku biramo drajvere za grafiku, a izbor se sastoji od verzije za Nvidia grafičke karte ili podrške za grafiku u okviru virtuelnih mašina. Pošto veliki broj korisnika za testiranje koristi virtuelne mašine, treba istaći da smo mnogo manje problema imali sa programom VirtualBox nego sa VMWare varijantom.

Sledeći ekran čarobnjaka je zadužen za parametre fajl sistema i on po standardnim podešavanjima podrazumeva korišćenje ZFS (Zettabyte File System) koji je pre svega orijentisan prema intenzivnoj poslovnoj upotrebi. Po mišljenju velikog broja stručnjaka, reč je o najkvalitetnijem fajl sistemu uopšte, a o njemu ćemo više reći u jednom od narednih brojeva. Procedura instaliranja je u našem slučaju trajala nekih dvadesetak minuta i nakon nje sledi selekcija vremenske zone, zadavanje mrežnog imena i dijalog za kreiranje novog korisnika. Na poslednjem koraku imamo mogućnost da pokrenemo nekoliko servisa koji su u pojedinim scenarijima praktično neophodni.

GUI i BSD

Prilikom prvog logovanja u sistem, TrueOS nam daje mogućnost da izaberemo Fluxbox ili Lumina IDE. Fluxbox je dovoljno poznat window menadžer koji omogućava elementarne operacije i ima jedino panel poslova (taskbar) i meni koji se poziva klikom na desni taster miša. Lumina IDE je „specijalitet kuće”, pošto se radi o desktop okruženju kreiranom upravo za TrueOS i druge distribucije bazirane na BSD, ali se može naći i za Linux. Projekat je startovao kao ekstenzija Fluxboxa, te je zbog toga reč o okruženju koje vrlo malo opterećuje resurse i koji je pisan iz početka, bez korišćenja koda iz drugih projekata. Rezultat je korisnički interfejs sa prilično originalnim rešenjima. O ukusima se ne vredi raspravljati, ali autoru teksta nikako nije polazilo za rukom da se navikne na rad sa Lumina IDE, pa je ubrzo instalirao nezahtevne LXDE i Xfce alternative. Po našem mišljenju je posebno loše urađen Start meni koji je daleko od funkcionalnosti drugih okruženja. Naročito se teško naviknuti na sistem podešavanja u kontrolnom panelu i ostalim pratećim modulima za prilagođavanje radnog okruženja. Da budemo jasni, Lumina pruža mogućnost podešavanja do najsitnijih detalja, ali je ceo sistem preko koga se to obavlja dosta komplikovan i nelogičan. Osim toga, nedostaju neki elementi korisničkog interfejsa na koje smo se odavno navikli (recimo, pomeranje ikonica na desktopu, nemogućnost jednostavne promene parametara linije zadataka…).

Fajl menadžer Insight ima mogućnost rada sa više tabova, ali je po pitanju podešavanja i na vizuelnom planu vrlo siromašan. Menadžer paketa u TrueOS koristi fajlove sa ekstenzijom .txz u kojima se nalaze kompajlirani portovi (port, skraćeno od portability, vrsta paketa koja se može instalirati na računare sa različitim arhitekturama). Moguće je koristiti i FreeBSD portove. Početnicima će se dopasti aplikacija AppCafe koja olakšava pronalaženje i instaliranje programa putem grafičkog interfejsa.

TrueOS za razliku od FreeBSD koristi OpenRC sistem inicijalizacije koji se još može videti kod Gentoo i Alpine Linux distribucija, pa tako može koristiti njihove init skripte. Šifrovanje diska se obavlja preko sistema razvijenog za FreeBSD distribucije koji nosi naziv Geli, dok je modul Life Preserver namenjen snimanju stanja sistema u snapshoot fajlove. Inače, njihovo snimanje se obavlja automatski nakon instaliranja novog softvera, što znači da se u slučaju problema uvek možemo vratiti na prethodno stanje.

Ljudi uključeni u razvoj TrueOS su pokrenuli inicijativu pod nazivom TrueOS Pico, koja predstavlja pokušaj da se SBC računari tipa Raspberry Pi koriste kao tanki klijenti i omogućava povezivanje do pet klijenata po serveru.

Simpatični đavolčić

Ako izuzmemo male neudobnosti sa radnim okruženjem Lumina, TrueOS na nas ostavlja vrlo prijatan utisak kao jedinstvena distribucija koja omogućava upotrebu BSD UNIX operativnog sistema u svojstvu desktopa, bez komplikacija vezanih za proces instalacije. Autor ga već duže od godinu dana koristi kao jednu od standardnih virtuelnih mašina i, osim nešto sporijeg rada sa diskom (rezultat kompleksnosti ZFS), sve funkcioniše vrlo dobro i veoma slično pingvinskim distribucijama. Za korisnike sa manjim iskustvom i željom da osete kako funkcioniše sistem koji je vrlo sličan Linuxu, ali nije Linux, i uz to ima svoj sopstveni „šmek”, ovo je odlična stvar.

Igor S. RUŽIĆ