Unity? Koji Unity?

Prošle godine u ovo vreme dogodilo se – svi znamo šta. Ubuntu 17.10 doneo je, tačnije vratio, GNOME u Ubuntu i dao nam jasnu sliku šta nas čeka. Bila je to ispunjena godina u kojoj je GNOME stigao i u LTS izdanje i za svega dvanaest meseci Unity, a sa njim i šest godina navika koje nam je Canonicalov desktop izgradio, poslao u istoriju.

Canonical čvrstim korakom korača u novoj eri, oktobar 2018. godine donosi izdanje koje u punom smislu počinje novo doba u kom se Unityja malo ko seća, a za GNOME se čini da je oduvek tu. Ako je 18.04 bio nulta tačka od koje računamo novo vreme, 18.10 prvo je izdanje koje, očišćeno od prošlosti, donosi jedan od najpopularnijih GNU/Linux desktopa današnjice.

GNOME, odnosno Ubuntu

Cosmic Cuttlefish zasnovan je na GNOME-u 3.30, što znači tradicionalnu Ubuntuovu svežinu uz sada već standardno odstupanje od „fabričkog” okruženja kada je Nautilus u pitanju.

GNOME 3.30 vraća mogućnost prikazivanja ikona (direktorijuma i fajlova) na radnoj površini, međutim, Ubuntov razvojni tim odlučio je da ipak ostane na starijoj verziji Nautilusa (menadžer fajova) koja stvari radi na stari način, sa nagoveštajima da bi noviji Nautilusi mogli da stignu od 19.04 ili novijih izdanja. Ako vam se dopadaju novine koje donosi Nautilus 3.30 (novi deo za putanje i toolbarovi, bolja pretraga, prilagođavanje sadržaja promeni veličine prozora), nada ide u smeru Flatpak paketa, uz sve komplikacije koje bi to moglo da donese (dva Nautilusa na jednom sistemu, slabija integracija).

Još jedan razlog zbog kog je ovo izdanje simbol Ubuntuovog razlaza sa prošlošću, ili novog početka, kako vam se više dopada, jeste novi izgled. Nova tema i ikone raskidaju vezu koju su 18.04 i 17.10 imali sa Unityjem, doduše, Ubuntu je i dalje obojen paletom kojom dominiraju ljubičasta i narandžasta boja, ali je sama tema nešto drugačija. Kontrole i interfejs u celosti sada su svetliji, uz jaku i konkretnu zelenu boju koja će vam jasno dati do znanja da ste nešto obeležili ili „prekidač” postavili na uključeno. Klizači su osenčeni svetlijom plavom, okviri prozora koji su u GNOME-ovom aplikacijama spojeni sa trakama za alate (toolbars) tamni su, uz dominantno narandžasto taster za zatvaranje prozora.

U takav kolorit uklapaju se i nove ikone koje su i dalje narandžaste, ali dominantnije nego ranije. Gradijenti na njima su ostali, ali su presijavanja ukinuta, deluje da izgledaju manje uzdržano, čineći Ubuntuov desktop manje formalnim nego pre. Iako bi mnoštvo jakih i različitih boja i kontrasti svetlih i tamnih nijansi mogli biti recept za propast, novi Ubuntuov identitet to nije. Čini se da je Ubuntu probao da sa svojim vizuelnim jezikom uradi isto ono što je Apple uradio iOS-om 7 koji je na ovu platformu doneo raznovrsnost boja, prelaze i svetlost, a sve to u prvo vreme tada je, kao i sada, ostavljalo sličan utisak. Videćemo da li će stari izgled za koji mesec izgledati kao da je iz prošlog veka, kao što tako sada izgleda iOS 6, te da li će nam novi živahniji i šareniji izgled Ubuntua izgledati kao nešto što je oduvek bilo jedino normalno.

U novi identitet utapaju se nove verzije starih i poznatih podrazumevanih programa. Thunderbird (60) i Firefox (63) i dalje su podrazumevani email klijent i web browser, a LibreOffice stiže u verziji 6.1. U repozitorijumima je takođe sve veoma sveže, (GIMP 2.10 recimo, a kada pominjemo repozitorijum valja imati u vidu da bi Canonical više voleo da prvo probate snap pakete (sada podržavaju XDG-Desktop-Portal), pa ako tamo nema ono što želite – probate dobri stari apt. Novi GNOME Shell više koristi grafičke kartice, što bi trebalo da obezbedi bolje performanse, a nešto je bolja podrška i za ekrane sa većom gustinom tačaka (hidpi). Ako koristite VeraCrypt za bezbednost svojih podataka, ovo izdanje će vam se naročito dopasti jer donosi podršku u GNOME-ovom alatu za upravljanje diskovima.

Linux koji pogoni ovaj, a i druge „ukuse” Ubuntua, sada je 4.18, što donosi malo bolju autonomiju baterije i to preliminarno možemo potvrditi, jer u trenutku pisanja teksta 18.10 koristimo tek nekoliko dana. Tu je i podrška za AMD Radeon RX Vega M i Intel Cannonlake grafičke čipove, puna podrška za Qualcomm Snapdragon 845 čip i Raspberry Pi 3B (+).

Qt familija

Drugi veliki desktop i na njemu zasnovani Kubuntu osveženi su u skladu sa novim izdanjem, što pre svega znači Plasmu 5.13 i KDE aplikacije 18.04.3 (Qt 5.11). Snapovi su sada podrazumevano uključeni u Plasma Discovery, novi interfejs za podešavanja i bolja podrška za Wayland deo su novina koje donosi novi Plasma desktop. Ako želite da se poigrate sa Waylandom, biće potrebno instalirati plasma-workspace-wayland, što će omogućiti Wayland sesiju za KDE, odnosno Plasmu.

Mnogo veće promene doživeo je Lubuntu koji konačno ulazi u svoju novu eru. Prelazak sa GTK baziranog LXDE-a na Qt bazirani LXQt planiran za ovo izdanje se i dogodio, LXQt 0.13.0 prvi je susret sa Lubuntuovom budućnošću. Iako nov, Lubuntu čuva stare navike, pa i dalje treba računati na brzo i po resurse štedljivo okruženje koje pruža većinu potrebnog za osnovno radno okruženje.

Nov je i instaler koji Lubuntu koristi od 18.10, na šta valja obratiti pažnju i informisati se pre instalacije, uz naravno obavezan bekap.

Instalacija, a možda i ne

Ubuntu 18.10 u potpunosti je u skladu sa onim što možete očekivati od ne-LTS izdanja, pa ga shodno tome valja i posmatrati. Ova izdanja većinom su stabilna za svakodnevne potrebe što je slučaj i sa 18.10, a naročit razlog za instalaciju ili upgrade može biti novi kernel i podrška za hardver.

Na „možda i ne” u stvari trebalo bi dodati „makar ne odmah”, a razlog za to pomenut je više puta u prethodnim pasusima. U Snap, Flatpak ili AppImage paketima zapakovana je većina aplikacija koja će vam ikada zatrebati na GNU/Linux desktopu, a kada uzmemo u obzir da promena u odnosu na poslednji LTS generalno nema puno, produženo uživanje u čarima LTS izdanja ima smisla.

Drugim rečima, bilo da pređete ili ne pređete na 18.10, nećete puno pogrešiti, što za promenu uopšte nije loše.

Ivan JELIĆ