AMD Radeon RX Vega 64 Liquid Cooled Edition

Već generacijama unazad, grafički čipovi koje proizvodi AMD važe za omiljene alatke virtuelnih „rudara”. Sam AMD je novi vid upotrebe svojih kartica poprilično ozbiljno shvatio kako bi, i pored truda koji na ovom polju ulaže konkurencija, Radeon kartice i dalje bile poželjni „kopači”. Serija Vega verovatno će ostati upamćena kao san mnogih igrača naklonjenih AMD karticama, od kojih je jednocifren procenat od broja proizvedenih zapravo završio u nekoj gejmerskoj mašini, a ne u „rudniku”. Ovoga puta predstavljamo vam „ultimativnu kopalicu”, karticu koja je preskupa i neisplativa za igranje, a opet, sigurni smo da nema igrača koji je ne bi ugostio u svojoj mašini.

Do sada smo se susretali sa Vega 56 modelima (SK 10/2017 i SK 4/2018), koji su raspolagali sa donekle „zakinutom” verzijom punog Vega 10 grafičkog procesora. Sada je na red došla kartica sa potpuno funkcionalnom verzijom čipa i najmoćnijim fabričkim hlađenjem koje se može sresti. Za razliku od uobičajenog referentnog hladnjaka sa turbinom ili predimenzionisanog custom rešenja sa toplotnim cevima i tri velika ventilatora, Vega 64 Liquid Cooled Edition, kao što se iz oznake dâ zaključiti, koristi integrisani vodeni sistem hlađenja. Zbog toga su joj dimenzije relativno kompaktne za karticu ove klase, pa ne zauzima previše prostora u kućištu. Rashladni sistem je proizvod Cooler Mastera i od do sada viđenih rešenja ovog tipa, čini nam se kao najbolji. Tih je i efikasan - sve što jedan vodeni rashladni sistem i treba da bude. Ipak, dimenzijama creva nismo zadovoljni, jer su jednostavno preduga. U klasičnoj konfiguraciji bi radijator trebalo postaviti na zadnju stranu kućišta, ovde prosto nema načina da se creva postave tako, a da ne prave ozbiljnu gužvu i smetaju drugim komponentama. Zato je njihova dužina idealna za instalaciju kartice u mining rig, kod koga komponente stoje u otvorenom „kućištu”. Dakle, ko je i dalje bio ubeđen da „rudari” nisu bili na prvom mestu prilikom konstruisanja ove kartice, sad svakako ostaje bez argumenata.

Naponsku sekciju čini čak 13 faza, od kojih samo jedna napaja HBM memorijske čipove, dok se ostalih 12 uz dva osmopinska naponska konektora stara da obezbedi kvalitetno napajanje grafičkog procesora. Možda ovaj podatak deluje kao preterivanje, ali radni takt grafičkog čipa koji je već fabrički postavljen na gotovo maksimalne vrednosti svakako zahteva kvalitetno i stabilno napajanje strujom. Zbog toga ne čudi ni činjenica da je potrošnja kartice deklarisana na čak 345 vati, što je za čitavih 50 vati više od modela sa klasičnim, vazdušnim hladnjakom. Iz navedenog nije teško zaključiti da overklok limiti nisu naročito daleko, jer kartica, teoretski, na raspolaganju ima svega tridesetak vati do maksimalno dozvoljenog opterećenja od 375 vati, koliko diktira konfiguracija sa dva osmopinska konektora za napajanje. U praksi, overklok ne postoji. Iako je kartica deklarisana na 1750 megaherca, čak i uz popuštanje svih kočnica koje se odnose na potrošnju i zagrevanje, radni takt gotovo nikada nije prelazio 1700 megaherca. Uz takva podešavanja, temperatura grafičkog čipa ni u jednom trenutku nije prešla 68 stepeni, što je sjajan rezultat i veliki izazov za rashladni sistem, ali nam se nije dopalo to što je ventilator na radijatoru odbijao da radi u manuelnom režimu i dozvoli nam da povećamo broj obrtaja i nivo buke zarad nižih temperatura i potencijalno višeg radnog takta. Ne, kuler je u svakom trenutku ostajao tih i dovoljno efikasan da temperaturu grafičkog čipa održi na vrednostima ispod 70 stepeni.

Kako smo u tekstovima o modelima Vega 56 već pisali o tome, nećemo se ponovo baviti detaljima vezanim za arhitekturu čipa. Dovoljno je ponoviti samo da je brojčani sufiks u nazivu izveden iz broja Computing Units kojima kartica raspolaže, što ukupno čini 4096 šejderskih procesora, dok je broj teksturnih jedinica kod ovog modela povećan sa 224 na 256. Ova razlika u samom čipu, uz viši radni takt, na papiru garantuje i bolje performanse, a da li su i koliko bolje, time smo se pozabavili tokom testa.

Za razliku od modela Vega 56, ovaj se znatno bolje pokazao u 4K rezoluciji i svaku igru učinio pristojno „igrivom” uz najviše nivoe detalja, iako će verovatno mnogi tu granicu pristojnosti smatrati sramno niskom. Da, za cenu ove kartice čovek bi očekivao barem „zakucanih 60” frejmova u sekundi, ali to, nažalost, nije slučaj čak ni sa najjačom Vegom. Konkurencija oličena u GeForce GTX 1080 i GTX 1080Ti modelima obavlja znatno bolji posao. Slabiji konkurent je sasvim ravnopravan, često i malo brži, a na našem tržištu i solidno jeftiniji, dok je model 1080Ti, iako znatno jači, cenom vrlo blizak testiranom modelu.

Zbog takvog odnosa cene i performansi, zbog kojih cveta tržište „rudarskog” hardvera, a propada onaj deo koji je bio rezervisan za igrače, Vega 64 Liquid Cooled Edition sasvim sigurno neće imati mnogo šanse da svoje mesto pronađe u konfiguracijama igrača. Zašto bi neko plaćao skuplje karticu koja troši preko 100 vati više od konkurentskog modela, a performansama to apsolutno ne opravdava? Zato će joj se svaki „rudar” obradovati, jer joj robustno i efikasno hlađenje uz neosporne performanse na tom polju pružaju mogućnost da dugo opstane u nekom mučilištu, od milošte nazvanom „rudnik”.

Vladimir TRAJKOVIĆ