Pre neku godinu zaposleni u Eidos Montrealu su sa revampom Deus Ex-a uspeli da se provuku kroz kritičarske iglene uši. S novom igrom u serijalu Thief su znali da isto neće tako lako da se ponovi. Kako ispuniti očekivanja legija krvožednih obožavalaca serijala punih 16 godina od premijere igre koja je uspostavila žanr stealth akcionih avantura? Sem toga, kako u isto vreme privući neke nove naraštaje bombardovane intenzivnim šarenišom koje pružaju savremene AAA igre. Thief nisu dočekale ni pompezne fanfare, ali nije ni truba rascvetana dinamitom. Ovaj naslov ipak upadljivo kaska za neuhvatljivom magijom čarobnjaka iz Looking Glassa koji su bili zaduženi za prve dve igre.

„Jedni ga hvale, drugi žale...”. Ovako je novi Thief percipiran od strane oštro podeljene kritike i gejmerske javnosti. Želeći da udovolji svima, igra je na kraju ispala čedo (blago iznad) proseka, ostvarenje čiji nepobitni kvaliteti starog kova često izbijaju na površinu, ali koja se konstantno batrga da otrese tegove koji je vuku na dno. Jedan od najupečatljivijih elemenata specifične atmosfere iz originala i nastavaka bile su mračno-uznemirujuće animirane vinjete. Taj element koje su produbljivao i povezivao priču jednostavno je izbačen iz nove jednačine i zamenjen najgeneričnijim mogućim sinematicima. Isto važi i za novu iteraciju viktorijanskog steam punk sveta koja više nema taj volšebno-fantazmagorični šmek od ranije. U skladu sa tim je i generalni zaplet radnje, s obirom na to da je bilo jasno da neki novi klinci neće tek tako da zagrizu u nastavak priče od pre gotovo punu deceniju. Odgovorni iz Eidosa neuspešno koriste elemente originalne priče ili ih intenzivno menjaju da bi stvorili neku vrstu svog, paralelnog Thief univerzuma koji samo podseća na onaj stari. Sada se sve vrti oko mističnog rituala i incidenta iz prologa igre, sa Geretom koji se budi iz jednogodišnje kome, samo da bi se zatekao u socijalno-moralnoj kaljuzi grada kog je poznavao. Misteriozna kuga koja hara gradskim ulicama nekako se zgodno pojavila da ide ruku pod ruku s novouspostavljenom diktaturom stanovitog barona, a na Geretu je da, pajajući stanove imućnijih slojeva stanovništva, finansira svoju odiseju razotkrivanja događaja od pre godinu dana, otkrije sudbinu svoje lopovske prijateljice Erin, kao i agendu mračnih sila koje su gurnule grad preko ivice propasti.

Šta konkretno ne valja, a šta je vanserijski dobro? Na negativni tas vage treba dodati i potpuno promašenog glavnog junaka, koji nema tu dozu misterije koja ga je prožimala i ranije. Geret je sada generični antiheroj kog je stvorio komitet za uvaljivanje proizvoda fokus grupama, neinteresantnog karaktera i nepostojećeg razvoja. Tu su i obavezni, savremeni „hrčak” momenti, sa skupljanjem preterano velikog broja glupavih sitnica često jednocifrene valutne vrednosti (kašike, viljuške, broševi i slično). Nivoi su sada iscepkani na mnogo manjih, nezavisnih zona, koje ne dozvoljavaju slobodno istraživanje kompletnih celina. To povremeno kvari inače veliki stepenu imerzije koji igra donosi. Isto se odnosi i na glavni hab iz kojeg otvarate prolaz ka drugim mestima, ili preuzimate sporedne misije od svog poluposlodavca, Basa. Višestruki pristup rešavanju problema i upadanje u zgrade od interesa odrađen je u klasičnom maniru („hm, dal’ da se ušunjam kroz ventilacione cevi, uđem kroz otvoren prozor, uspentram se na zgradu preko puta i iskoristim krovove da uđem preko balkona, ili da banem na glavni ulaz?”), i ne pruža previše slobode koju su donele neke druge igre u međuvremenu (serijal Hitman, i, naravno, famozni Dishonored). Podilaženje neiskusnim igračima evidentno je i kroz nekoliko nepotrebnih akcionih momenata, kao i totalno stupidno izmeštanje iz perspektive prvog lica u pogled iz trećeg prilikom kraćih, platformskih deonica. Tu je i nepotreban i izviždan focus režim, koji usporava vreme, olakšava fajtove i ističe bitne elemente po lokacijama.

AI protivnika i stražara je vrlo dobar, prilično su osetljivi na vaše prisustvo i mogu da vas nanjuše čak i u potpunom mraku ako ste im preblizu. Takođe, preduzimaju neke logične i otežavajuće radnje, ali dolaze i s paketom standardnih stupidarija. Tako reaguju na ugašena svetla, podignute poklopce kovčega, ispituju otvorena vrata, pale baklje i vatru na gorionicima koje ste ugasili vodenim strelama i slično, ali se i zaglavljuju u prolazima, ignorišu vas ili komično ne reaguju na privremeno prekinute lopovske „operacije” (pomerene slike, otvoreni sefovi i tako dalje).

S druge strane, teška, hermetična, i teskobna viktorijanska atmosfera odenuta u polutminu je na visokom nivou, a doživljaju dodatno doprinosi i veliki broj operacija i akcija koje su u potpunosti ispraćene kraćim animiranim sekvencama (obijanje brava, ispitivanje mehanizama iza slika ili redova knjiga, isecanje umetničkih dela i drugo). Sam gameplay je izuzetno fluidan, uz kontrole koje retko kada narušavaju visok stepen uživljavanja u kožne čizme naslovnog šunjala, a celoj stvari efektno pomaže i mogućnost brzinskog „svuš!” preleta iz senke u senku tasterom ’SPACE’. Ovacije zaslužuje i opcija podešavanja nivoa težine, uz gomilu otežavajućih faktora koje možete da uključite i koji povećavaju skor po završetku misije (skuplja oprema, isključivanje focusa, zabrana uznemiravanja i napadanja stražara, reset cele igre ako omanete u nečemu).

Opasno dobra i detaljna grafika zahteva i muško drešenje kese za konfiguraciju koja će ovo terati sa svim slajderima na maksimumu, ali će i okrnjene varijante postavki raditi posao. Svi efekti osvetljenja i senki su na vrhunskom nivou (što je i presudno za ovakvu igu), ali smeta prilično slaba animacija lica (usta), kao i legendarno loša optimizacija enginea, koji zahteva intenzivno peglanje dostupnim apdejtovima i fixevima kako bi igra bila u upotrebljivom stanju.

Aleksandar DINIĆ