The Elder Scrolls Online

Puno toga je rečeno i napisano u poslednjih dvadeset godina o fenomenu zvanom The Elder Scrolls. Put koji je serijal prevalio tokom dve decenije postojanja bio je trnovit, pun uspona i padova. Ipak niko, pa čak ni najveći kritičari onoga što je Bethesda radila, i još uvek radi, ne mogu da ospore činjenicu da je u pitanju jedan od najuticajnijih gejming trademarkova. Sviđalo se to nekome ili ne, TES je postavio temelje, a kasnije i oblikovao ono što danas zovemo open-world igrama. Međutim, da li je uopšte moguće, na nivou današnje tehnologije, jednu igru kakav je, recimo, Skyrim, pretočiti u MMO, a da pritom i vuk ostane sit, i ovce na broju? Da li je moguće zaljubiti se u kreaciju dr. Frankenštajna i ostati u nju zaljubljen drugi niz godina, uprkos tome što za tu ljubav treba puno da se plati?

Da bih izbegao nepotrebno utvrđivanje gradiva i prežvakavanje onoga što je opšte poznato nedeljama, pa i mesecima unazad, upućujem vas na tekst iz SK 3/2014 (rubrika Prvi utisci) koji se zasniva na utiscima iz bete i daje osnovne informacije o glavnim elementima igre. Takođe, zbog vremenskog cajtnota između datuma zvaničnog otvaranja servera i trenutka kad je ovo pisanije moralo biti predato u štampu, opis The Elder Scrolls Onlinea podeljen je na dva dela, pri čemu ovaj prvi predstavlja zbir impresija nastalih nakon skromnih šezdesetak sati provedenih uz igru, potrošenih na upoznavanje s njenom mehanikom, kao i na istraživanje i levelovanje lika. Priču o sadržaju koji pružaju endgame i PvP ostavljamo za sledeći broj.

Ako postoji nešto po čemu su Bethesda i Zenimax doslovno ozloglašeni, onda je to nesumnjivo po poslovično traljavom, krajnje problematičnom inicijalnom izdanju skoro svih njihovih igara. Treba li podsećati na nedovršeni Daggerfall, na game-breaking bagove Obliviona ili na zmajeve Skyrima koji lete unazad? Pripremljen na ovakve i slične šokove, a poučen neprijatnim iskustvima iz nekih drugih MMO-ova čiji su prvi dani bili svojevrsni pakao za igrače, možete zamisliti moje iznenađenje, a bogami i oduševljenje, kad sam shvatio da TESO od prvog minuta svog zvaničnog postojanja najprostije rečeno – radi, i to radi sjajno za softverski proizvod takvih razmera i ambicija. Logovanje u igru i kreiranje karaktera, bez obzira na veliki pritisak na servere koji se dešavao u prvim satima nakon njihovog otvaranja, proteklo je bez imalo problema, za šta je sasvim sigurno zaslužna tehnologija MegaServer opisana u Prvim utiscima. Umesto frustrirajućeg čekanja na login, iznenadnih padova sistema, izbacivanja sa servera i sličnih „specijalnih efekata„ na koje smo već oguglali, Zenimax je pokazao da start nekog MMO-a može i mora da protekne glatko i time postavio domaći zadatak svim kompanijama koje u budućnosti čeka sličan D-day. To, naravno, ne znači da je igra operisana od bagova i problema. Ima ih, hvala Bogu, napretek, poput volšebnog nestajanja NPC-ova (rešava se izlaskom u glavni meni i ponovnim loginom), ubagovanih kvestova ili exploita s dupliranjem predmeta koji je u jednom trenutku zapretio da sruši ekonomiju, ali sve to ostaje u senci dobro odrađenog posla u prvim danima njenog (nadam se) dugovečnog života.

Da ne bude sve tako ružičasto, pobrinuo se finansijsko-marketinški sektor Zenimaxa. Naime, iako je jasno rečeno da s maloprodajnom i digitalnom verzijom igre (bez obzira na to da li se radi o standardnom ili kolekcionarskom izdanju) dolazi trideset dana besplatnog vremena, igrači su prilikom registracije serijskog broja bili prinuđeni da ostave broj svoje kreditne kartice, nakon čega im je, suštinski bez saglasnosti, automatski skinuta suma novca za prvi pretplatnički period (od 11 do 13 evra). Lavina nezadovoljstva koja se zbog ovoga sručila na oficijelni forum prinudila je Zenimax da reaguje putem PR-a, obrazlažući takav potez „rezervisanjem novčanih sredstava”, a ne njihovim prenosom, uz konstataciju da onima koji se odluče da prekinu s igranjem nakon isteka perioda od trideset dana novac neće biti skinut s računa. Nažalost, bez obzira na pokušaj vađenja kestenja iz vatre, stiče se utisak, barem na osnovu brojnih forumskih postova, da će ovaj ishitreni potez koštati Zenimax jednog broja potencijalnih pretplatnika.

Oni koji su imali prilike da igraju betu primetiće na početku dve bitne razlike koje odlikuju finalnu verziju, a nastale su kao posledica reakcije igračke zajednice tokom beta testiranja. Pre svega, iako je prvobitno bilo zamišljeno da izbor rase bude vezan za odabir jedne od tri zaraćene alijanse, od toga se, na zadovoljstvo mnogih, odustalo. Iako je rasna podela među NPC-ovima ostala jasno profilisana, igrači sada mogu da stvore bilo kakvu kombinaciju na relaciji rasa-klasa-alijansa, što znači da je u finalnom izdanju igre moguće sresti dark elfa koji pripada Aldmeri Dominionu ili nabasati na orka koji se zavetovao Ebonheart Pactu. Jedini izuzetak su imperijali (u suštini rasa koja predstavlja običnog čoveka) koji mogu da se igraju u bilo kojoj alijansi, ali samo ukoliko igrač poseduje kolekcionarsko (Imperial) izdanje. Druga bitna izmena u odnosu na betu jeste mogućnost da se preskoči startna zona za svaku od alijansi (grubo pokriva nivoe od 1-6), uključujući i početnu tamnicu u kojoj se lik nalazi neposredno po njegovom kreiranju. Svakako korisna opcija za one koji uživaju u levelovanju altova.

Kad se za desetak ili više godina bude pravila lista najboljih igara koje „niko” nije igrao i koje su doživele tržišni debakl, plašim se da bi The Elder Scrolls Online lako mogao da se nađe na tom spisku. Da ne budem pogrešno shvaćen: pred nama je veoma dobra igra, u nekim aspektima čak briljantna, ali koja, prosto rečeno, nije ni Skyrim online niti klasični MMO, već nešto sasvim treće, proizvod koji poput hodača na žici neprestano balansira između dve krajnosti, narativnog single-player koncepta i generičkog MMO-a. U teoriji to zvuči lepo, ali upravo taj neuobičajani spoj može da bude glavni krivac ukoliko tokom predstojećih meseci stvari pođu po zlu. Ne, ovim ne prizivam dedričke prinčeve da bace kletvu na Zenimax, već samo iznosim činjenicu da ovako kako je zamišljen, TESO može lako da failuje kako iz perspektive okorelih ljubitelja prethodnih single-player izdanja tako i onih koji zasićeni WoW-om ili Guild Warsom 2 traže novu zvezdu u MMO univerzumu. Najsrećniji će biti oni koji nisu isključivi i vole i jedno i drugo. Kao, recimo, ja.

Prve dve nedelje druženja sa The Elder Scrollsom Online bilo je prijatno iskustvo, uz poneki hladan tuš, tek toliko da me podseti da je ovo ipak MMO u nastajanju čije prave vrednosti tek treba da dođu do izražaja. Kako je lepo igrati multiplayer igru u kojoj mi niko ne traži da donesem dvadeset trolovskih ušiju i petnaest vučjih zuba u zamenu za prstohvat XP-a, u kojoj srećem igrače iznad čijih glava ne lebde njihova imena i titule i u kojoj svaki kutak mape, apsurdno velikih razmera, krije neku tajnu, izgubljenu knjigu s drevnim znanjem, zakopano blago, ulaz u pećinu ili naprosto pejsaž dostojan divljenja. Dugo, čak i predugo, čekao sam na MMO u kojem power leveling nema nikakvog smisla, u kojem farmovanje mobova nema svrhu jer je nagrada za tu zatupljujuću radnju srazmerno mala i u kojem trka za što boljom opremom nije sama sebi svrha. Ali, ko čeka, taj i dočeka.

Putovanje koje me je provelo kroz Auridion i Grahtwood, prve dve zone Aldmeri Dominiona, podsetilo me je na vreme kad sam uz igre serijala Elder Scrolls zaboravljao na svet oko sebe. Bio sam ubeđen da je ono odavno iza mene i da me više nijedna kompjuterska igra ne može satima prikovati za stolicu. Očito, bio sam u krivu. Baš kao i u single-player izdanjima, levelovanje je išlo polako, mahom kroz mnogobrojne povezane kvestove i javne dungeone, a kasnije, od dvanaestog nivoa pa nadalje, i kroz nimalo lake instance za grupu od četiri igrača. Meni lično ni u jednom trenutku nije bilo dosadno, ali prihvatam da je sporost u levelovanju pojedine ljude ubila u pojam.

Veoma bitan aspekt svakog MMO-a o kojem nije bilo reči u Prvim utiscima jeste mehanika borbe. Iako na papiru poznaje podelu na tanka, healera i dps, igra je dizajnirana tako da svaka od četiri klase u suštini može da preuzme na sebe jednu od ovih uloga, samo je pitanje načina na koji su raspoređeni skill poeni. Ovakav sistem predstavlja idealni balans između klasičnog „svetog trojstva” u kojem su uloge strogo fiksirane (WoW, FF14 itd.) i potpunog rasula u kojem se ne zna ko kosi, a ko vodu nosi (GW2). S druge strane, nije tajna da je Bethesda godinama trpela kritike na račun prilično izveštačenog borbenog sistema u prvom licu pa je TESO bio prava prilika da se jednom za svagda stvari dovedu u red. Krajnji rezultat je zadovoljavajući (sve deluje neuporedivo fluidnije i preglednije), pogotovo u trećem licu, ali i dalje ispod očekivanog za naslov ovakvog kalibra.

U trenutku kad ovo pišem, nesumnjivo najveći, akutni problem igre predstavljaju gold spammeri koji bukvalno uništavaju public chat zasipajući igrače ponudama za ilegalnu kupovinu in-game valute, kao i armija botova koji „kampuju” bosove u javnim tamnicama čineći njihovo igranje maltene bespredmetnim. Iako Zenimax čini napore da tome stane na put, očigledno je da su oni nedovoljni i da je pod hitno potrebno povući radikalne poteze i time sprečiti da igra sama sebe pojede pod najezdom digitalnih parazita.

Sve u svemu, čini mi se da su Zenimax i Bethesda uspešno položili prvi test. Prvi, ali ne i jedini, jer sada sledi onaj mnogo teži – test vremena.

Slobodan MACEDONIĆ