Dokaz da samo jedan autor (ipak) može da napravi solidnu igru novo delo je Džoa Mirabela, čoveka koji je radio na dobro poznatim naslovima „A” klase kao što su Titan Quest i Kingdoms of Amalur. Umesto milionite varijante američkog marinca koji ničim izazvan uteruje demokratiju po Bliskom istoku, vraćamo se samim korenima FPS žanra i dobu kada su jedino refleksi i umeće vodili do uspešnog završetka.

S obzirom da je igra zamišljena kao prosta razbibriga tokom pauze na radnom mestu i kao zamena za uštogljeni pasijans koji se rabi u takvim situacijama, cilj igre je jednostavan – „ubij sve što nisi ti” na putu ka vrhu tornja, bez ikakve filozofije i politički (ne)korektne poruke. Na samom početku, od igrača se zahteva da izabere oružje i perk – od otpornosti na padove do višestrukog skoka. Ovaj element, uparen sa generisanjem nivoa po principu slučajnosti, što je ujedno i najzanimljivija osobina igre, čini svaku sledeću seansu potpuno novim iskustvom. Sve to je prožeto iščašenim humorom, počev od samog dizajna naoružanja (apsolutni favorit je portabilni bacač pica) do duhovitih poruka prilikom učitavanja nivoa i tokom same igre.

Stop-n-pop pristup kome su vas naučili Gears of War i njemu slični ovde nemaju upotrebnu vrednost, već ćete iz naftalina morati da izvadite circle strafe i srodne tehnike. Takođe, unapred pripremite i arsenal psovki rezervisan za jump padove na koje smo navikli još od prvog Quakea jer ovde funkcionišu drastično drugačije – bacaju igrača u proizvoljnom pravcu. Tehnički dometi su veoma blizu kategorije „sačuvajbože”, ali i znatno bolji od većine indie brljarija. Jedina veća zamerka na tom polju odnosi se na teksture i modele protivnika koji su neupečatljivi i često se dešava da ih je nemoguće razlikovati od pozadinskih detalja.

Dugi niz godina provedenih uz novotalasne FPS igre tipa Battlefield of Duty i slične koje ne zahtevaju nikakav skill učinio je da zarđamo, a Tower of Guns predstavlja efikasan antikorozivni šamar. Već naziremo horde uplakane Counterstrike dečurlije jer je igra jezivo teška; neograničena količina municije samo je prividna olakšica. Izuzev pojedinih bossova, u skoro svakom trenutku ekran je pretrpan protivnicima i projektilima, pa kompletan prizor podseća na scene koje viđamo u bullet hell podžanru pucačkih igara, što za posledicu ima adrenalinski šok i često pominjanje tuđe majke u negativnom kontekstu. Pošteno ćete da se namučite da odigrate i tih sat vremena koliko traje „kampanja” jer se greške ne praštaju, niti igra drži igrača za ruku vodeći ga kroz parkić modernog corridor shootera. Nakon svakog bezuspešnog pokušaja, Tower of Guns budi u igraču bes i poznati poriv „ma, samo još jednu partiju”. Svojevrsna simulacija inata, idealna za domaće igrače koja bi zaslužila i veću ocenu samo kada bi imala multiplayer mod.

Jan ČMELIK