Dobro zapamtite ime Cypress Inheritance. To nije samo ime potpuno nepoznatog razvojnog tima, već i ime njihove prve igre i predskazanje dolazećeg smaka sveta. Samo stvaranje ovog opisa prouzrokovalo je materijalizaciju nekoliko crnih rupa u neposrednoj blizini naše planete. Početak priče zatiče Lornu Riten, našu emo protagonistkinju kako jadikuje nad svojom beznačajnom egzistencijom (igranje ovog naslova rezultovalo je sličnim tokom misli i kod autora teksta) i iznenada u tom činu biva prekinuta glasom misterioznog stranca.

Prva stepenica u sunovratu ka opštem haosu i bezumlju Cypress Inheritancea pojavljuje se upravo u tom trenutku, jer nije jasno odakle uopšte dopire pomenuti glas jer na ekranu nisu prisutni nikakvi uređaji, a pri tom Lorna sve to prihvata kao sasvim normalnu pojavu (verovatno bismo i mi, kada bismo bili stanari izvesne ustanove u Palmotićevoj ulici). Naime, stranac obaveštava Lornu kako je njen deda za koga do tog trenutka doslovce nije imala pojma da postoji (Kako je to uopšte moguće? prim. aut.) nestao i za sobom ostavio kuću na ostrvu u kojoj podivljala AI po imenu Vonja (reč koja adekvatno opisuje kompletnu igru) ubrzano radi na stvaranju armije robota u cilju očuvanja mira i integriteta kućnog inventara. Vaš cilj je da se u roku od 72 sata uvučete u kuću i zgrabite dokumentaciju koju vam je deda ostavio u amanet, jer će u protivnom vojska dići čitavo ostrvo u vazduh?!

Unreal 3 engine je doveden do neprepoznatljivosti i to u bukvalnom smislu jer je Cypress Inheritance simulacija pomračine i predstavnik podžanra „crnci u tunelu”. Preporučenu konfiguraciju, koja već naoko deluje preterano, treba uzeti s rezervom, jer bez obzira na to koliko zverski hardver posedovali, nećete dobiti više od deset frejmova u sekundi. Da igra vodi poreklo s tableta očigledno je i u retkim trenucima kada „misteriozni stranac” odluči da vam pomogne, jer to čini kroz rečenice koje počinju sa „swipe to...”. Na zvuk i voiceover nije potrebno trošiti reči, dovoljno je da pokrenete drevni Doom ili odete na grupnu terapiju za odvikavanje od alkohola i imaćete potpuno isti ugođaj. Često se dešava da igra bez ikakvog razloga pukne i izbaci vas na desktop, mada smo na tome beskrajno zahvalni. Ako ovo nije bilo dovoljno da vas odvrati od igranja, čestitamo na hrabrosti – spremite se na put bez povratka kroz rasadnik bagova uz napomenu da redakcija „Sveta kompjutera” neće snositi odgovornost za nastale psihičke tegobe.

Igra počinje na dokovima i prvi refleks svake normalne osobe bilo bi samoubilačko bacanje u vodu i preventivno lišavanje muka koje indukuje ova smehotresna olimpijada, ali avaj, takav potez nije moguć (naravno da smo probali u praksi) jer skok kao komanda ne postoji. Ako se igrom slučaja nađete okruženi objektima bez obzira na njihovu visinu (čitaj: upadnete u rupu), nema vam spasa. Prvo što pada u oči je izvedba kretanja glavnog lika: sirota Lorna napravi deset koraka, a pomeri se svega nekoliko centimetara tako da prizor podseća na konja koji galopira u mestu. Iz toga sledi da tokom kretanja od jedne do druge tačke unutar scene možete komotno da odete u penziju i odgajite unuke. Ako zastanete na trenutak da dođete sebi i uperite pogled ka nebu, bićete u prilici da se divite nesvakidašnjem prizoru ptica koje lete u rikverc. Čak i najkraći kontakt s protivnicima završava se kobno po igrača, nakon čega se radnja premešta u neidentifikovani podzemni kompleks veličine omanjeg aerodroma, prepunog sintetičkih stražara koji su u stanju da vas primete čak i kroz zidove. Kada shvatite da vam nakon prvog susreta stražari oduzmu pištolj, a on se više ne nalazi na istom mestu gde ste ga prethodno pokupili, spremite se za posetu lokalnom fotografu jer možete da se slikate – bez oružja dalji napredak kroz igru je nemoguć i tada je jedina opcija restartovanje i ponovna tortura beskrajnog hodanja do tačke gde ste prethodno stali.

Iako programeri nisu našli za shodno da u igru ubace mapu ili makar kraći tutorijal, igraču se sporadično serviraju uputstva putem poruka razvučenih preko čitavog ekrana, prezentovanih kroz font veličine turskog šlepera. Ako vam ovo ne izbije oči, interakcija sa predmetima sigurno hoće zato što se odvija na za to unapred određenim mestima koja su predstavljena ogromnim indikatorima. Ukoliko pokušate da pokupite predmet, a niste se postavili pod tačno određenim uglom u odnosu na njega, Lorna će mahati rukama u prazno kao prosečan omamljeni posetilac festivala Exit, bez obzira na to što joj je predmet direktno ispred nosa. Kada se sve pomenuto uzme u obzir, jasno je da je Cypress Inheritance praktično neigriv. Elementarne greške u dizajnu nikakav patch ne može da ispravi, eventualno nuklearna eksplozija.

Sam podnaslov govori da se radi o početku serijala – cena igre nije mala, ali je izdavač obećao još dve besplatne epizode. Međutim, to je kao kada bi vam neko za 30 evra uvalio kesu punu đubreta, pa obećao još dve kese gratis. Čak i ako vam neko pokloni igru, prijavite ga predstavnicima helsinškog komiteta ili bacite u negašeni kreč. Umesto da se posvete društveno-korisnom radu, uzgoju nojeva na primer, autori su postigli da izrade i strip-serijal koji, očekivano, izgleda kao da je crtan nogama (i to nogama u gipsu), a u najavi su knjiga i film, kao i podrška za Oculus Rift VR set da bi uživljavanje u nepatvoreni horor tehničkih anomalija bilo potpuno.

Kuriozitet predstavlja credits sekcija u okviru koje se autori zahvaljuju bogu što im je omogućio da naprave ovu igru (neka im je bog u pomoći i oko prodaje). S obzirom na to da su stvorili koncentrovano zlo koje svojim užasom ostavlja duboke ožiljke u psihi naivnih igrača, pretpostavljamo da iza svega stoji Ktulu. Ocenu shvatite kao izrazito velikodušnu jer je na dan zaključivanja teksta bio povoljan horoskop. Krajnje je vreme za novu definiciju zločina protiv čovečnosti.

Jan ČMELIK