The Walking Dead je prva zombi franšiza koja paralelno egzistira u nekoliko različitih medija, što je dobra vest za sve ljubitelje živih mrtvaca, željnih perzistentnih univerzuma, ali tradicionalno ostavljenih da kušaju one hit wondere, najčešće u obliku filma ili igre.

Teturanje između odličnog stripa, metiljave TV serije i igre koju je uradio Telltale Games ne razlikuje se mnogo od bauljanja zombija u potrazi za moždanom papicom. Mnogo babica, mnogo kreativnih vizija, mnogo kilave dece... Želeli smo da igra u većoj meri podseća na strip, a manje na TV seriju, posebno njenu drugu sezonu, koja je zbog smanjenog budžeta smišljena i snimljena kao mešavina flegmatičnih dijaloga na farmi i histeričnih ispada lude žene rastrzanog policajca. Dobili smo solidan interaktivni naslov, koji prvenstveno zbog prednosti igračkog medija, čiji zombi statista ne traži dnevnicu, osiguranje i obrok na setu, ne deluje jeftino. Uspeh je postignut i na polju kastinga glavnih glumaca, čiji performans ima kalibar dobre televizije. Elemenat kod kojeg je Telltale zabrljao (kada kažemo zabrljao, mislimo freakin’ zabrljao) jeste gameplay. Od tri bitna stuba, zastava se zavijorila na dva.

The Walking Dead: Episode 1 – A New Day sledi formu koju je Telltale do balčaka razvio u adaptaciji Povratka u budućnost i Parka iz doba jure. Epizodna avantura sa komadićima koji traju kao celovečernji film, bazirana na jednostavnim puzlama i pokojoj quick time sceni. Za razliku od prethodnih igara, prva epizoda Hodajućih mrtvaca akcenat baca na interakciju između likova, a ne na zagonetke. Prema našem mišljenju, ovo igru čini poluigrom, proizvodom koji se samo za molekul razlikuje od chose your adventure FMV avantura iz devedesetih godina, nastalim usled developerske fasciniranosti CD medijumom. Priča je OK, likovi su ubedljivi, palpabilna tenzija kaplje iz monitora, ali gde je tu izazov, gde je slatko mučenje koje igru igrom čini?

Ako je glavna zvezda „igre” glumačka postava, osvrnimo se na nju malo detaljnije. Epizoda 1 smeštena je na sam početak zombi apokalipse u okolini Atlante, što već na početku setuje ton frenetičnosti i histerije umesto depresije i survivalizma, koji izvorni materijal popunjava kasnije. Glavni protagonista je Li Everet, multiaspektni pseudoheroj mračne prošlosti, kojeg zatičemo u lisicama, zapakovanog u zatvorski transport. Je li ubio ili nije, slojevit li je ili jednodimenzionalan i slično? Skicirajući Lija Evereta, Telltale koristi jedan od najstarijih trikova u knjizi pripovedanja – servira ga kao hodajući plotdivajs, čije razrešenje nastupa kroz evoluciju lika uzrokovanu teškoćama i teškim izborima. Lijev partner i sredstvo potencijalnog iskupljenja je mala Klementina, devojčica odvojena od roditelja, čiju jedinu nadu za bolje sutra predstavlja naš junak. Tokom prve epizode, Li i Klementina srešće nekoliko grupica preživelih nesrećnika, upasti u nekoliko gadnih situacija i iz njih će jedva izvući živu glavu, što će cementirati njihov međusobni odnos i odnos sa drugim protagonistima.

Rika Grajmsa, Šejna, Lori, Karla, Derila i drugih protagonista stripa i serije nema ni od korova, ali su zato tu zbunjeni Azijat Glen i Heršel Grin, farmer/doktor na čijem se imanju dešava kompletna druga sezona TV serije. Vizuelno su predstavljeni kao u stripu, tako da ih možda nećete prepoznati iz cuga, a mikrokonfuziji doprinose i drugačiji glumci koji su im pozajmili glasove.

Pored pseudo cell-shaded grafike koja podseća na strip kolorisan vodenim bojama, nelinearna interakcija među likovima jedan je od najuspelijih momenata igre. Izbor između laganja i istine, ljubaznog pristupa ili brecanja i drugih antipoda dosta utiče na vaš odnos sa drugim likovima, koji vam mogu postati saveznici ili rivali u borbi za preživljavanje. Sasvim u skladu sa karakterom sors materijala i expendable statusom svakog protagoniste osim glavnog, na dva mesta u toku prve epizode biraćete kome ćete spasti glavu, a koga ćete prepustiti zubima i noktima horde zombija. Preživeli član ekipe ostaje da vas prati u daljem toku priče, dok drugi postaje obrok.

U igri ima malo istraživanja, a prisutna je i pokoja zagonetka vezana za manipulaciju predmetima. Na tri-četiri mesta imaćete priliku za QTE fajt sa zombijima, te se tehnički može reći da igra zahteva i nekakve reflekse... Sve to je malo i nedovoljno, prvenstveno na polju izazova, koji jednostavno ne postoji u formi i količini koja bi zadovoljila bilo koga osim potpunog početnika.

Miodrag KUZMANOVIĆ