Japanska igra tematski slična „Blejdraneru”? Zvuči kao dobar recept za dobijanje katastrofe na planu naracije, zar ne? I mi smo tako mislili, no ovog puta smo se prevarili – ne samo da je Binary Domain pošteđen patetike, melodrame, zapleta i filozofiranja na nivou osnovnoškolca, kao i protagonista kojima poželite da izručite kantu za smeće na glavu, već je pred nama igra koja je zapravo kul. Nije u pitanju nespretno ili isforsirano ciljanje zapadnog tržišta: da nismo unapred znali, možda ne bismo ni pogodili da dolazi sa Dalekog istoka, sem eventualno po dizajnu pojedinih protivnika i po jednom ženskom liku.

Milje Binary Domaina je 21. vek, u kojem je došlo do podizanja nivoa mora, posledičnog uništenja većine velikih gradova, oslanjanja na robotsku radnu snagu za podizanje novih, i stroge zabrane proizvodnje robota koji izgledaju kao ljudska bića. Jedan takav robot, koji je celog života mislio da je čovek, pokušava ubistvo čelnika američke robotičke korporacije, misleći da je on njegov tvorac. Tu na scenu stupate vi, preuzimajući ulogu Dena Maršala, pripadnika Rust Crewa, međunarodne specijalne jedinice koja dobija zadatak da uhapsi i privede japanskog robotičara osumnjičenog za proizvodnju ovih zabranjenih modela. Iako među likovima ima nekoliko stereotipa, priča, a pogotovo dijalozi (dati putem mnoštva filmića urađenih u endžinu igre, kao i putem obilja bantera u toku akcije) sasvim su solidni, s tim što nemaju neku veću dubinu. Binary Domain nema ozbiljnost i mračniji ton Deus Exa, već je više osmišljen kao uzbudljiv akcioni triler sa naglaskom na duhovitim dijalozima i prosipanju dobrih fazona, i na tom polju zna da zasija.

Binary Domain je cover pucačina u trećem licu, sa mogućnošću izdavanja rudimentarnih naređenja saborcima, kao i sa nekoliko dodatnih elemenata koji ga pomalo diferenciraju od sličnih naslova. Krećući se od zaklona do zaklona kroz šest poglavlja podeljenih na 23 nivoa, prošetaćete se tokijskom branom, gradskim ulicama, kanalizacijom, krovovima zgrada, vozom, fabrikama i drugim okruženjima, ostavljajući za sobom planine onesposobljenih robota (neki prodavac starog gvožđa mogao bi dobro da zaradi skupljajući za vama). Jedna od glavnih vrlina igre je brz „pacing”, bez veštačkog rastezanja nivoa, i sa trudom uloženim da se u dizajn misija unese raznovrsnost – tu su deonica sa vožnjom vodenog skutera, automobilska potera sa otvaranjem vatre na vaše progonioce, pentranje po krovu voza u pokretu, kao i zanimljive boss bitke.

Separatna detekcija oštećenja različitih delova tela protivnika čini pucački gameplay zabavnijim nego što bi inače bio. Obezglavljivanje robota sa nekoliko headshotova rezultuje njihovim okretanjem protiv svojih saveznika, dok ih uništavanje nogu sprečava u trčanju naokolo i jurišanju na vas, mada oni neće dozvoliti da ih to obeshrabri i puzaće prema vama poput T-101 u prvom „Terminatoru”. Slanjem protivnika u robotsku Valhalu stičete novac, koji koristite za kupovinu veština (dodatno zdravlje, veća otpornost na štetu, brža promena šaržera itd.) i za nadogradnju oružja (brzina paljbe, preciznost, domet itd.).

Jedan od dodatnih „fičera” koji je korišćen za udaranje u marketinške tikve jesu glasovne kontrole. Pored izdavanja jednostavnih naređenja članovima vašeg tima (otvaranje vatre, juriš, regrupisanje i drugo), glasovne komande se koriste i za biranje dijaloških opcija, kako tokom borbi tako i van njih. Na primer, vaš saborac će predložiti da se on koncentriše na protivnike koji nadiru s desne strane a vi na one s leve, na šta vi možete u mikrofon odrezati „affirmative” ili „negative”. To vam može biti zanimljivo neko vreme, u slučaju da radi kako treba. Mi smo često morali da ponavljamo komande više puta kako bi bile prepoznate, a ponekad su naši saborci tumačili zvuke eksplozija i pucnjave kao glas i tako izvršavali neke misteriozne komande koje im nismo izdali. Pogled na Internet pokazao je da je većina igrača imala slična iskustva. Ako se prepoznavanje glasa pokaže nepouzdanim ili ako vam jednostavno dosadi dranje u mikrofon, iste komande možete izdavati i preko prečica na tastaturi. U svakom slučaju, autori su zaslužili pohvalu za trud.

Još jedna novo-stara ideja je sistem poverenja saboraca, nalik na influence i loyalty sisteme u RPG-ovima Obsidiana i Biowarea. Svako iz vašeg rastućeg poola saputnika ima skalu poverenja, koja se dopunjava ili prazni u zavisnosti od vaših postupaka – briljiranje u borbi, tamanjenje neprijatelja kao muva, uspešno izvršavanje taktike sa kojom ste se složili, lečenje ranjenog saborca medkitom, izricanje mišljenja sa kojima se oni slažu i slično podižu nivo poverenja. S druge strane, suprotnosti ovim akcijama, na primer neefikasnost u borbi i „prijateljska vatra”, obaraju ga. Nivo poverenja, pored uticanja na spremnost s kojom će lik izvršavati naređenja i na frekventnost kojom će predlagati taktike i inicirati dijaloge, takođe ima za posledicu i drugačije akcije nekih od njih u kritičnim momentima priče.

Pored osmočasovne kampanje, na raspolaganju vam je i kompetitivni multiplayer, koji donosi varijacije na temu uobičajenih modova kao što su Capture The Flag i Deathmatch, kao i co-op mod Invasion, urađen po uzoru na Horde iz Gears of Wara.

Branislav GAGIĆ