Confrontation se najlakše može opisati kao Dragon Age: Origins iz kojeg je hirurški odstranjena većina elemenata osim borbe. Ovde nema dijaloga, interakcije sa NPC likovima, loota, questova, trgovaca, gradova, sela, slobodnog putovanje između lokacija na mapi sveta, izbora, posledica i bilo kakvog traga nelinearnosti. Možda bismo ga mogli uporediti i sa Dawn of Warom II ili Freedom Forceom, sa kojima mu je zajedničko to što mu je kampanja sačinjena od linearnog niza misija, no različit je od obe ove igre. U prvobitnim najavama stajalo je da je u pitanju „real-time strategija sa elementima RPG-a”, što je kasnije promenjeno u „taktički RPG koji meša strategiju sa drugim elementima RPG-a”. Autori izgleda ni sami nisu znali kako da klasifikuju igru.

Kao što ste saznali čitajući „Prve utiske” (SK 4/2012), Confrontation, tabletop ratna igra sa minijaturama, na kojoj je igra bazirana, smeštena je u svet Aarklash, naseljen ljudima, orkovima, patuljcima, goblinima, dvonožnim vukovima i drugim fantasy rasama, dodatno podeljenim u mnogobrojne frakcije sa razliličitim religijama, ideologijama i odnosima prema magiji i tehnologiji. Ove mnogobrojne frakcije imaju dugu istoriju sukoba, no sa dolaskom doba Rag’naroka, za koje neki veruju da donosi kraj sveta, a drugi da predstavlja novi početak, počinje rat kakav Aarklash još nije video (što je, naravno, dobra podloga za ratnu igru).

Priča igre prati jednu epizodu ovog sukoba, posmatranu sa gledišta Grifina, ljudske frakcije religioznih fanatika i disciplinovanih ratnika. Njihov ljuti neprijatelj je Skorpion, frakcija koju je osnovao grifinski sveštenik Dirc, kojeg je inkvizicija proglasila za jeretika zbog želje da stvori savršeno biće u liku grifinskog boga. Tokom nekoliko stoleća izgnanstva, Dircovi sledbenici skorpionski tehnomanseri kombinuju nauku i magiju vršeći razne genetske eksperimente, uključujući tu i stvaranje čudovišta sačinjenih delom od metala, a delom od krvi i mesa. Kada u višedecenijskom ratu sa Skorpionima Grifini počinju da trpe poraz za porazom od strane novih borbenih klonova svojih protivnika, oni iza neprijateljskih linija šalju malu, ali pažljivo odabranu družinu koja ima zadatak da otkrije izvor ovih novih borbenih klonova i stavi tačku na njihovo dalje stvaranje.

Likovi koje vodite potpuno su nemi, sem ako ne računamo njihove odzive u borbi. Isto važi i za sve ostale likove u igri. Umesto kroz interakciju među likovima, priču u celosti daje narator, kako u statičnim ekranima između misija tako i na nekoliko mesta unutar nivoa. Na primer, kada sretnete nove likove koji će se pridružiti vašoj grupi, oni neće reći ni „zdravo”, već će narator da prokomentariše ko su oni i kakve informacije imaju da podele sa vama. Ovaj element nije izveden na eksperimentalan način kao u Bastionu, već narator zvuči kao klasičan pripovedač ili dungeon master.

Ono što valja u igri predstavlja i jedini potencijalni razlog za njeno igranje, a to su taktičke borbe. Ovaj segment je najsličniji prvom Dragon Ageu: real-time borba sa mogućnošću pauziranja u svakom trenutku, te odvlačenje pažnje neprijatelja s ranjivijih jedinica pomoću tenkova sa crowd control veštinama. Veštine i magije svrstane su u šest kategorija (damage, control, buff, debuff, support i anti-magic), od kojih je svaka obeležena različitom bojom. Kada neprijatelj priprema veštinu ili spell, po boji oko njegovih ruku vidite šta vam sprema (naročito ako ste bacili pogled na Codex u okviru igre, koji pored lorea sadrži i informacije o svim jedinicama). Na primer, zelena boja znači da se protivnik priprema da zaleči svog saveznika (koga ste vi teškom mukom doveli do ivice smrti), u čemu vi možete da ga prekinete korišćenjem određenih veština. Ključ za pobedu u borbama je napadanje prvo najopasnijih neprijateljskih jedinica, pravovremeno prekidanje naročito opakih protivničkih magija, kao i umešno korišćenje magija i veština vaših likova. Sve to pruža dovoljno taktiziranja da igra može biti zabavna i pored svoje repetitivnosti.

Napredovanjem kroz igru otključavate i sporedne misije, koje su tek periferno povezane sa glavnom pričom. Na primer, vraćanje nekoliko likova u laboratoriju iz koje su pobegli kako bi se osvetili svojim tamničarima. Potpuno odvojene od ostatka igre i dostupne iz glavnog menija pod stavkom bonus sadržaja, ove misije ne donose iskustvene poene i imaju veoma mršavu postavku. Teško je zamisliti da će posle kompletiranja osnovne kampanje neko poželeti još toga.

I pored svih mana, Confrontation može da bude zabavan zahvaljujući zanimljivim taktičkim borbama, no ne bismo mogli da ga preporučimo, naročito zbog dužine od čak 40 sati. Da traje deset puta kraće, mogao bi biti zanimljiv.

Branislav GAGIĆ