Ovo je igra koja toliko greši u svemu što radi da tekst koji čitate nije nastao kao plod uobičajene intelektualne borbe sa funkcionalnim i iskupljujućim kvalitetima igre, već predstavlja rasplet situacije u čijoj prvoj sceni vidimo vašeg izveštača kako, obogaćen mesarskim nožem i osmehom, prilazi vezanom, skičećem i bacakajućem Mindjacku. Hasan seckati, a ti se čak ni ne braniti, jer objektivno nisi u stanju, niti ima advokata koji bi mogao da argumentom stavi veto na tvoju egzekuciju, ti Mindfu...džeku.

Mindjack... Japanska cyberpunk pucačina u trećem licu, projektovana po percipiranom ukusu zapadne publike od strane Square Enixa. Osmesi u publici? Kao da Gibsonovski cyberpunk 2010. nije dovoljno smešan sam po sebi nego su mu potrebni Japanci da ga dokusure i njegovom sint-kožom oblože ovu besmislenu akcionu burlesku.

Koren problema leži u nejasnom zapletu, odbojnim likovima i potpuno neubedljivom konceptu bliske budućnosti u kojem je selidba uma iz tela u telo uobičajena stvar. Naš junak, policijski operativac Džim, u misiji praćenja neke navodno opasne plavuše greškom ubija drugog undercover policajca i postaje meta za snage reda i zakona, koje će lakonski i bez kajanja satirati do kraja igre, trčeći kroz hodnike i prateći Rebeku (plavuša) u misiji raskrinkavanja korumpiranog korporacijskog poretka. Glavni protagonisti, njihovi dijalozi, tarzansko smejanje sa zabacivanjem glave unazad i drugi artefakti razrađuju ovu plauzabilnu postavku na suludo besmislen način. Sve vam je prezentovano na način lošeg SF filma koji vam prepričava uzbuđeni petogodišnji sestrić, sve zaplićući jezikom i provlačeći jednostavno i pitko „#$@%&$#!” kroz naivnu dečju vizuru. Sve u svemu, tipična interkulturalna katastrofa američkog scenarija, japanske razrade i ponovne tranzicije u anglosaksonske vode angažovanjem glumaca „Nj” klase za izgovaranje rečenica.

Kada ostavimo zaplet, likove i globalni storytelling horor po strani, na nišanu nam ostaje gola mehanička komponenta igre, po mnogim aspektima čak i gora od Ganjo Buraiden Megaball Shinkoden pripovedaštva. S obzirom na to da je podloga pucaštva u igri rokanje iz zaklona, činjenica da u 50 odsto slučajeva to podrazumeva pucanje u ivicu tog istog štrčećeg zaklona je porazna: kako god da se namestite, jedan zaklon je ispravan, a drugi (identičan) nije... Da li je ovo neko testirao pre nego što je uključio DVD presu? Verovatno ne. Elem, ključna komponenta igre jednostavno ne radi, a i ono što šljaka bolje da se pokrije ušima. Punjenje oružja, na primer, zahteva da nakon inciranja budete nepomični nekoliko sekundi, inače operacija fejluje i zahteva reiniciranje (naoko mala stvar, ali mnogo nervira). Kompletna single player kampanja podeljena je na seriju mikrocelina koje se separatno učitavaju i brišu vam arsenal koji ste prikupili u prethodnoj. To je urađeno zarad multiplayer balansa u otvorenim igračkim sesijama, za koje najveći broj igrača neće imati strpljenja. Dalje, sama „mindjack” mehanika, odnosno seljenje iz tela u telo, potpuno je besmislena sa gameplay strane i od nje ćete imati koristi jedino u smislu druge šanse kada vas ubiju (seoba u plavušu), što je nemoguća misija za krajnje neefikasne policajce koji će vas spopadati od početka do kraja igre. Borbe sa povremenim bossovima (mechovi i tenkovi) takođe zaslužuju da ih pomenemo, ali isključivo zbog činjenice da ih u fajtu nema smisla gađati jer će automatski eksplodirati kada ukokate predviđeni broj policajaca. Upitnik iznad glave? You betcha! Ukratko, gledan kroz čisto pucačke naočare, Mindjack je crnji i gori (mnogo gori) čak i od ostvarenja Kane & Lynch 2, što je presuda kataklizmičkog karaktera.

Upredanje single i multiplayera na način sličan onom iz Lost Planeta 2 jedini je redeeming atribut igre, barem u teoriji (ako vam konzola nije na Internetu, dalji deo teksta je moot point). Kačenjem na Xbox Live svoju aktuelnu partiju možete otvoriti za druge igrače, koji će se nasumično „spawnovati” u svakoj akcionoj sceni na vašoj ili protivničkoj strani. To može da učini igru prijatnijom, ubrzavajući i olakšavajući mučno dugačke situacije napucavanja iz zaklona na krajevima prostorije, a može vam zabiti „mokrog vilija” u uvo, zamenjujući predvidljive AI-less oponente zmijama od krvi i mesa koje će vam eksponencijalno otežati posao. Ako se smorite od gostoprimstva na svom Xboxu, u svakom trenutku možete da potražite tuđe sesije istog (otvorenog) tipa i drugim raspoloženim domaćinima krenete da vadite mast, otvarate frižider i ostavljate dlake na sapunu.

Relativno interesantna multiplayer komponenta, nažalost, jedva da je u stanju da žacne vrednosnu skalu igre udesno. Čak i za beznadežno niske standarde japanske publike i igračke industrije, Mindjack se može smatrati kapitalnim, besmislenim promašajem, iskupljivim isključivo serijom sepukua.

Miodrag KUZMANOVIĆ