Da sutra dođe do zombi apokalipse, koga biste voleli da imate pored sebe kad zagusti? Iako deluje da su stariji vodnik sa drugog sprata i batica bez vrata iz teretane logičan izbor, zapravo nije tako. Prva tri pika sa drafta u mojoj ekipi bili bi geekovi – momci možda ne mogu da rasklope „kalaš” za pola minuta i sigurno ne mogu da izbace pola tone iz benča, ali kao ciljna grupa treš kulture imaju višegodišnju mentalnu pripremu i detaljno razrađen contingency plan, za razliku od 99 odsto populacije koja bi se cmizdravo tresla po uglovima čekajući da postane proteinski šejk za armiju undeadova.

Trapped Dead, poslednji u nizu trenažnih simulatora za naizgled neizbežnu apokalipsu, jeste squad-based strategija koja nam dolazi iz kuhinje malo poznatog nemačkog razvojnog tima Head Up Games. Igra na prvu loptu najviše podseća na legendarni serijal Commandos, što je pravo osveženje kada se ima u vidu to da su skoro svi ozbiljniji naslovi zombi podžanra šuteri. Nažalost, svaka sličnost sa pomenutim serijalom završava se na vizuelnoj ravni, jer Trapped Dead ni u jednom aspektu izvođenja nije ni do kolena Commandosima (što je porazno kada se uzme u obzir to da je prvi deo trilogije Behind Enemy Lines izašao davne 1998. godine).

Brojni konceptualni promašaji razvojnog tima potpuno su upropastili igru koja je na papiru imala veliki potencijal. Borba, koja bi trebalo da predstavlja pokretačku snagu naslova, u velikoj većini slučajeva svodi se na jednu jedinu smrtonosno efikasnu taktiku – jednog člana tima (uglavnom dobrog doktora, korisnog samo za lečenje) koristićete kao mamac, pullera koji će manje grupe zombija odvlačiti do ostala tri člana družine. Ostatak ekipe, sakriven iza ugla i izvan vidokruga neprijatelja, s leđa napada bejzbol palicom, sekirom i katanom (kako ne bi privlačili nepotrebnu pažnju upotrebom vatrenog oružja), i tako unedogled. Da stvari budu još gore, naslov nema nikakve RPG elemente – svaki od šest likova koji vam stoje na raspolaganju ima unapred zacrtanu statistiku, koja se ne menja tokom igre bez obzira na borbeni učinak u misijama. Zamislite da igrate neki azijski MMO grind-fest gde ubijanjem mobova ne dobijate ništa, ni iskustvo ni loot, pa ćete otprilike shvatiti besmislenost izvođenja Trapped Deada. Veliki delovi pojedinačnih misija mogu se kompletirati i pukim protrčavanjem kroz nivo, jer su i najsporiji članovi ekipe brži od najagilnijih zombija. Da je igra urađena u čistokrvnom real time maniru, strateški mikromenadžment ekipe predstavljao bi pravi izazov u momentima kad privučete više zombija nego što možete da savladate odjednom, ali je i ovako plitak gameplay dodatno olakšan mogućnošću da pauzirate igru i da na miru izdate komande. Naravno, uvek možete odlučiti da (kao potpisnik ovih redova) ne koristite ovu opciju zarad dodavanja malo napetosti i potpunijeg doživljaja, ali uz opasnost da sami sebi ličite na petogodišnjaka koji, vičući „Brmmmm!” u plastičnom autiću, zamišlja da prolazi kroz cilj na Velikoj nagradi Monaka.

Iako su mape ogromne, što se naročito odnosi na drugu polovinu igre, sve su dizajnirane kao veliki hodnici, tako da morate proći tačno zacrtanom putanjom. U igri ne postoji fog of war, pa je čitava mapa vidljiva na samom početku misije, zajedno sa rasporedom zombija i jasno obeleženim lokacijama municije i health packova. Ostaje nejasno zašto je razvojni tim odlučio da iz igre izbaci odličan generator suspensa oličen u dilemi: „Hmm, da li da uđem u ovu mračnu sobu iz koje se čuje prigušeno mrmljanje, možda ću naći motornu testeru?” Izbori koji su naizgled pruženi igraču poput mogućnosti biranja tima koji će povesti u akciju ili redosleda misija čista su kozmetika i nemaju apsolutno nikakvog uticaja na tok igre ili sámo izvođenje.

Trapped Deadu se ne može zameriti razumljivo niska produkcija karakteristična za nezavisne timove. Grafika izgleda kao da je ispala iz pretprošle decenije, pogotovo kad se kamera u potpunosti zumira. Kontrole su izrazito neudobne – suprotno odavno ustaljenoj RTS praksi, selekcija grupe vrši se desnim tasterom miša, a izdavanje naredbe kretanja levim. Ubedljivo najgori tehnički aspekt igre jeste prosto kriminalna sinhronizacija (što je, izgleda, postalo praksa za sve igre pravljene van engleskog govornog područja), koja u kombinaciji sa stupidnim komentarima i dijalozima aktera nenamerno dodaje igri sloj humora (kad je reč o sinhronizaciji, nije moguće ne setiti se „Dead Zonea”, domaće parodije na zombi filmove). Šlag na torti je narator igre, koji iz nekog razloga imitira Elvisa Prislija.

Jedini način da se zabavite uz Trapped Dead jeste kooperativni multiplayer, bilo online (što je manje verovatna opcija s obzirom na to da su serveri tokom cele nedelje testiranja igre bili sablasno prazni), bilo u LAN-u. Dovucite tri drugara i džak „smokija”, napravite mrežu, učitajte nivo koji se odigrava u tržnom centru (kako bi sve bilo u skladu sa ikonografijom žanra) i zabava može da počne.

Ipak, svetlo na kraju tunela postoji i zove se Dead State. Najava čistokrvnog zombie survival roleplaya, gde ćete prevrtati svaki kamen u potrazi za hranom, lekovima i opremom, gde ćete morati da vodite računa o moralu unutar družine, kao i o odnosima sa drugim frakcijama preživelih hrana je za dušu i muzika za uši svakog poklonika žanra. Da li će igra uspeti da opravda visoka očekivanja, videćemo najverovatnije početkom sledeće godine.

Vukašin STIJOVIĆ