Šta vam prvo padne na pamet kad neko pomene javni prevoz? Čekanje na mitološku osamdeset trojku? Tanki sloj ljudskog epitela i znojne emulzije koji je i zimi i leti prisutan na rukodržačima? Natpisi na karoseriji koji megaslovima podsećaju na to da nam je ovaj autobus poklonio japanski car? Da li vas bocne sećanje na devedesete i putovanje u formi ljudskog bloba, mjehura ubice sastavljenog od tela, udova, brada, grkljana i noseva u tramvaju koji umesto predviđenih 80 sipljivo tegli 800 putnika? Svakome ko je odrastao u Srbiji iznad čela lebdi glyph jednakosti između javnog i jadnog, a to u najvećoj meri važi za razmišljanje ili diskusije o gradskom prevozu.

Cities in Motion, ili Javni prevoz tajkun, kako reče jedan redakcijski kolega, naknadno išiban zbog pokušaja da bude duhovit, upravljačka je simulacija koja pokušava da kroz prikaz izazova sa kojima se susreće fiktivni evoropski GSP udahne diskretnu dozu glitza i glamura ovom bitnom i potcenjenom javnom servisu. Igra simulira kombinaciju ovlašćenja koja bi imao fiktivni funkcioner gradskog prostornog planiranja fuzionisan sa direktorom preduzeća za javni saobraćaj. Imate pravo i mogućnost da projektujete linije autobuskog, tramvajskog, trajektnog i vazdušnog saobraćaja i metroa, da postavljate stanice, kupujete vozila, krčite zelene površine zarad polaganja šina i gradnje heliodroma, kopate ispod grada, premošćavate reke nadzemnim šinama, određujete cene karata i uzimate kredite od banaka, balansirajući između zadovoljstva građana i budžeta koji popunjavate cenom karata i (u manjoj meri) ispunjavanjem saobraćajnih izazova u formi questova. Igra nudi linearnu kampanju od 12 misija, sandbox mod i Berlin, Beč, Amsterdam i Helsinki, četiri velika grada i četiri različita izazova za vašu kompaniju. Cenjeni kolega Pisodorov se u prošlom broju (rubrika „Prvi utisci”) detaljno osvrnuo na detalje igračke mehanike, te ih ovom prilikom nećemo ponavljati.

Zašto Cities in Motion nije ozbiljna igra? Zato što, za početak, ne simulira realne cikluse izgradnje transportne mreže niti trajanje krupnih investicionih radova poput prokopavanja mreže metroa ili postavljanja nadzemne infrastrukture. Ovde je dovoljno izabrati vrstu šina, levo kliknuti na tlo i vući mišem uz slasno „tzing!”, koje označava automatsku i trenutnu dezintegraciju miliona tona zemlje i materijalizaciju tunela/šina, podzemnih i nadzemnih stanica. Beograđani koji ovo budu igrali kriknuće: „Lol, izgradnja metroa je pola minuta, nema frke” i potom zgužvati i pojesti mapu grada, ili će se skupiti u uglu sobe i ridati kao žrtva silovanja. Setovanje autobuskih linija, koje se svodi na postavljanje stanica i biranje rute, pa čak i tramvajskih linija, koje pored stanica zahtevaju i polaganje šina, još se može svariti u ovoj „instant” formi, ali za većinu u „Svetu kompjutera” koji do posla putuju danima (ustaju u deset sati uveče prethodnog dana) vic o metrou bio je pravi deal-breaker.

Ako nije ozbiljna, igra mora da je zabavna, right? Delimično, i to tek nakon duuugo vremena, koje će vam biti potrebno da provalite faktore koji nisu dokumentovani u tutorijalu/uputstvu, niti vam ih igra servira kroz povratnu informaciju odnosno grafikon. Većina igrača će instant naleteti na neobjašnjiv problem: pravljenje saobraćajnih gužvi i formiranje masa gnevnih putnika koji danima čuče na autobuskim stanicama, a busa ni od korova (zaglavljen na raskrsnici). Zašto ti isti putnici potpuno ignorišu obližnju stanicu tramvaja sa linijom koja ide u približno istom smeru? Klikom na nasumičnog putnika dobijate info da se lik uputio u bolnicu, do koje bus vozi direktno, ali tramvaj staje 100 metara dalje u poprečnoj ulici (šine ste položili u sporednim ulicama da ne ometaju saobraćaj). Šta oni misle, da je GSP dužan da ih razvozi do ulaznih vrata ili da im masira ušne resice za pilićarsku cenu karte? Šta je rešenje za ove i slične nelogičnosti? Konsultacija gradskog grafikona, sa detaljnim presekom svake od sedam kategorija putnika (fizički radnici, administracija, penzioneri, studenti i školarci...) sigurno nije, jer je prebogata podacima koji su savršeno beskorisni. Recimo, klik na kolorni filter zone daće vam preseke industrije, stambenih zgrada, javnih dobara etc., ali šta vam to znači za projektovanje linija kada je sve apsolutno raštrkano?! Odvojene celine, nalik na, recimo, radnička naselja i industrijsku zonu, između kojih bi se isplatilo rastegnuti dve autobuske linije i rasteretiti saobraćaj u centru grada, jednostavno ne postoje u izolovanoj formi. Možda je problem u nama, zato što od velikih evropskih centara očekujemo raspored sličan Novom Beogradu, Novom Sadu ili nekom drugom SFRJ/SSSR instant gradu koji je višestruko nadrastao svoje prvobitno jezgro kroz plansku gradnju? Bilo kako bilo, uspešno planiranje linija koje se isplate i ne guše ulice i bulevare zahteva mnogo (mnogo) probe i još više grešaka, mada smatramo da će većina igrača baciti peškir nakon dva dana uzaludnog truda.

Potencijalno najbolji deo igre je editor gradova. Hipotetička situacija u kojoj bi domaći igrač s mnogo vremena napravio realnu i igrivu reprodukciju Beograda sa okolinom (i podelio je sa svetom) bila bi pozdravljena ovacijama i propraćena mini-intervjuom u „Svetu kompjutera”. *hint*

Miodrag KUZMANOVIĆ