U mračnim i hladnim vremenima poslednje decenije prošlog veka često se dešavalo da uspeh i slava određene igre bivaju determinisani svežim i do tada neviđenim dostignućem na tehničkom ili konceptualnom polju, koje je, poput debelog ćebeta, prekrivalo eventualne mane u drugim segmentima. Ovo je uglavnom važilo u svetu pucačkih igara. Quake je doneo poligonalne protivnike umesto sprajtova, Rainbow Six je implementirao taktički sistem manipulacije saborcima, Red Faction je dozvolio da pucnjavom deformišemo teren... Igre koje su by all means nesavršene (Half-Life je bio jedini savršeni izuzetak), dobro su prošle zahvaljući mladosti žanra i revolucionarnom zanosu mladih radn... igrača, koje je bilo lako zadovoljiti.

Nalik androidima iz „Blade Runnera”, ti igrači danas su stari i umorni, ali su opremljeni aurom koja u mozgove najmlađih naraštaja, daljinski i nevidljivo, usađuje njihov sistem vrednosti. Zato danas one trick ponny shooter ne može da uspe, zato naslovi nalik na Fracture bivaju kritički i tržišno poraženi, što je fenomen koji igre, kao interaktivnu umetnost, drastično razlikuje od filma. Za to je teško naći bolji primer od najsvežijih nastavaka „Spidermana” ili „Star Warsa”. Ekvivalentno glupe igre (pri tom ne mislim na igre kao obrade filmova) u najvećem broju slučajeva pući će kao lubenica pogođena iz snajpera.

Fractureov fazon (jedini) kojim pokušava da pridobije ekstremno blaziranu publiku, jeste mogućnost delimične deformacije terena, koja se svodi na mogućnost bušenja rupa ili podizanja zemljišta upotrebom Entrenchera, neke vrste portabl teraforming uređaja, koji predstavlja standard issue specijalnih snaga budućnosti. Mračne budućnosti, naravno. Budućnosti u kojoj je ekološka katastrofa naterala američku vladu da podizanje nivoa mora zaustavi upotrebom veće verzije iste spravice, što je dovelo do formiranja gigantskog jaza koji je raspolutio američki kontinent. Daleko od očiju i daleko od srca, šuškali su predstavnici dva pola nekada homogene nacije koja je, pored teritorijalnog, krenula da se polariše i po drugim bitnim pitanjima, ponajviše u pogledu genetike. Konzervativna Istočna obala u genetskim eksperimentima liberalne Zapadne obale vidi gigantsku pretnju čovečanstvu, genetske „augmentacije” stavlja van zakona, što dovodi do otcepljenja i oružane pobune. Bla-bla. Ko može da stvari postavi na svoje mesto? Vi, naravno, u ulozi east komandosa Džeta Brodija, koji se u borbi protiv zapadnog mutiranog šljama oslanja isključivo na tehnologiju.

Po svim relevantnim elementima, Fracture je potpuno prosečan, dominantno neinventivan i gotovo dosadan linearni shooter, sa solidnom početnom premisom i njenom smarajućom realizacijom kroz single player kampanju. Sačmara, bacač raketa i granata, snajper, probijanje jedinom mogućom stazom kroz nivoe i tamanjenje neinteligentnih protivnika... Sve ovo viđeno je i odigrano trilion puta, što su verovatno zaključili i dizajneri iz LucasArtsa, vadeći iz rukava keca koji će predvidljivom sadržaju dati spektakularnu novu dimenziju. Ili možda neće? Implementacija sistema terenske deformacije, koja je u najavama zvučala revolucionarnije od komunizma (ako iko još veruje PR saopštenjima softverskih kompanija...) ispala je samo jedan iritirajući gimmick, koji je komotno i bez posledica mogao da bude izostavljen. Teren (zemljane površine) u igri možete podizati i spuštati, što u velikoj meri predstavlja esenciju gameplaya i jedini način za otvaranje rute ka daljem napredovanju. Nekad će prolaz kroz prepreku zahtevati da probijete rupčagu ispod terena, drugi put će platforma na koju treba doskočiti postati dostupna ako teren ispod nje podignete na odgovarajući nivo... Entrencher u teoriji ima i borbeno-taktičku upotrebu, ali podizanje terena zarad presecanja vatrene linije turelnog mitraljeza, bušenje rupe u kojoj se donekle možete zaštiti od metaka na ravnom terenu i slične zezancije pate od nekoliko ozbiljnih problema, od kojih je najvažniji onaj koji se tiče dizajniranja kompletne strukture nivoa radi korišćenja mogućnosti za deformacije. Rupe i uzvisine koje kreirate postaju same sebi svrha, uzrok i posledica opcije koja bi mirne duše mogla i da ne postoji. Fracture zato podseća na soliter koga ste zapalili isključivo iz razloga što vam je dosadno, pa bi malo da gasite požar. Stvar bi bila donekle bolja kada bi Entrencher bio sredstvo za rešavanje maštovitih i kompleksnih terenskih zagonetki, ali uz komandirov glas koji vam sve vreme suflira šta da radite (i postavlja markere tamo gde zemlju treba dići ili spustiti) nedoumica ne postoji ni u naznakama. Debil friendly gameplay elementi mogu da se dopadnu samo debilima.

Opštem utisku nimalo ne pomažu maksimalno iritirajući protivnici, koji nedostatak veštačke inteligencije kompenzuju konstantnim spawnovanjem sa svih strana, što će vas primorati da pazite na svaki korak i da prelasku nivoa pristupate mic po mic, kao i da preventivno dižete zemlju i bušite rupe ne biste li se nekako zaštitili od rafala koji dolaze sa svih strana. Fracture je teška igra, ali činjenica da je veštački teška nervira i smeta.

Miodrag KUZMANOVIĆ