Odavno je postalo kliše tvrditi da je vreme kvalitetnih svemirskih arkada i simulacija deo prošlosti. Pitanje koje se logično nameće glasi: da li je sav kreativan potencijal žanra potrošen ili je, jednostavno, potražnja za ovakvim igrama mala? Kakav god odgovor bio, s vremena na vreme pojavi se klon nekog klasika, u startu osuđen na male tiraže i impulsivnu kupovinu neupućenih potrošača na kioscima.

Dark Horizon je igra zaglavljena negde na sredini – na ivici pomenutih kiosk izdanja. Reč je o nastavku manje poznate, takođe arkadne simulacije Tarr Chronicles ruskog razvojnog tima Quazar Studio, u izdanju Paradox interactivea. U skladu sa imenom izdavača, ovde se radi o kontradiktornoj tvorevini u svim njenim aspektima. Svaka premisa naslova, koja se može uzeti za pozitivnu, nosi sa sobom i negaciju, počevši od priče, preko personalizacije broda, do većine elemenata gameplaya.

Priča je smeštena stotinak godina pre one iz originala, i čini važniju komponentu nego u prvom delu. Ona, čak, poseduje i pokoji tračak autentičnosti, što i nije bilo očekivano u ovom izdanju. Nažalost, sirovi potencijal nije lako sprovesti u praksu. Stereotipni default trejlerski hrapavi glas iz crno-belog, pomalo „artistic” introa, govori o misterioznom antielementu, poznatom kao Mirk, koji ne poseduje nijednu komponentu egzistencije, a opet postoji (!?). I to ne samo da postoji, već menja strukturu svega što mu stane na put u svoju suprotnost. Taman kada je izgledalo da je univerzumu odzvonilo, pojavila se poslednja nada u vidu enormne mašine, bazirane na „svetlosnom jezgru”. Igrač je u ulozi ratnika-pilota svemirske tvrđave Vattar Ama’Dan, čiji pripadnici imaju zadatak da zaštite izgradnju „poslednje nade” za očuvanje univerzuma kakvog znamo.

Od starta je jasno da fabula ne služi samo kao ciljni okvir, već nastoji da stvori specifičnu mračnu atmosferu umirućeg svemira. Postoji in-game baza sa najvažnijim pojmovima, te zapisi i dnevnici pisani u stilu srednjoškolskog wannabe Artura Klarka („Sam u praznom hladnom svemiru, praznini postojanja, i sanjam svetlost, zaboravljam ko sam i koračam ka njoj...”). Ipak, cela ta priča, zasnovana na svojevrsnoj svemirskoj metafizici paradoksa, samo je ideja u začetku, anticipacija osnove za kvalitetni RPG. Ona prepušta suviše mašti i prilično je distancirana od igre. Ne stvara osećaj integralnog elementa, što će rezultirati velikim procentom igrača koji na nju neće obraćati pažnju i samo će nastojati da upucaju nešto – to je, ipak, ono glavno. Šteta za potencijal. Ko se malo i udubi, shvatiće da ima puno usiljenog filozofiranja, kao npr. kada wingman saopšti da je odvojio nečiju dušu od tela ili da treba istražiti tamu nečega... Sve što se može reći jednostavno, ovde je rečeno komplikovano.

Gameplay se sastoji iz dve povezane celine – personalizacije vašeg lovca i same borbe. Proces promene vitalnih delova broda u sopstvenom svemirskom hangaru je jednostavan. Postoji energetski maksimum vezan za količinu nosivosti oružija i dodataka, kao i maksimalna težina letelice. Menjanje komponenti rezultira logičnom promenom izgleda letelice. Elementi kojima se manipuliše su rakete, top, štitovi, armor, motori i drugi uređaji. Sem postojećih, moguće je kreiranje i sopstvenih delova. Ipak, kao što je slučaj i sa pričom, ni ovde se ne treba zanositi. Problem je u tome što se u krajnjoj liniji sve svodi na odabir najmoćnijeg nečega, a time taktički aspekt tone u pomenuti Mirk.

Polako dolazimo do onoga što je najbitnije, a na svu sreću i najbolje u Dark Horizonu. To su, naravno, putešestvije i borba. Zakoni fizike ne prave naročiti problem sa ovako naprednom tehnologijom, tako da je uhodavanje brzo, a kontrola jednostavna. Korisnički interfejs je razumljiv i standardan za žanar. Jedina veća zamerka ogleda se u izostanku minimalnog obeležavanja i detekcije protivničkih letelica u okviru interfejsa. Sem one koja je meta, ostale su crne tačke u crnom svemiru. Postoji mogućnost pogleda u prvom licu (iz kokpita) i u trećem licu. Akcija se, uglavnom, svodi na dogfight, mada i pametne rakete služe svrsi. Opseg manevarskih sposobnosti dobro je definisan. Bez obzira na prisustvo po nekoliko wingmena, igrač se oseća usamljenim. Iako mogućih naređenja ima nekoliko, ona gube legitimnost posle tridesetak sekundi. Toliko o telepatskoj povezanosti boraca, impliciranoj u samoj priči.

Najoriginalniji segment igre, koji je čini kvazi-simulacijom, jeste prisustvo tri energetska moda – normalnog, shadow i corter. U normalnom modu komponente funkcionišu sa 100 odsto kapaciteta. Ulaskom u režim shadow brod postaje nevidljiv, što sa sobom vuče drastično smanjenje brzine i štetu koju oružje nanosi. Suprotno ovome je ekstremno „overklokovanje” letelice, kada ona postaje brža i razornija. Posledica je značajno opadanje nivoa zaštite koju pružaju štitovi. Ovaj dodatak čini borbu raznovrsnijom i, donekle, komplikovanijom. Ipak, nije reč ni o čemu revolucionarnom. Utisak kvari AI protivnikâ, jer se prečesto ponašaju poput kamikaza, tako da su iznenadni i nelogični sudari prečesti.

Vizuelno, Dark Horizon zadovoljava: tragovi motora, svemirska tela, efekti eksplozija, brodovi... Izgleda baš onako kako bi to trebalo. Međutim, što se zvuka tiče, priča je potpuno suprotna. Loša glasovna gluma, ne tako dobri zvučni efekti i jedna te ista muzika koja se oštro prekida po završetku numere da bi počela ponovo da smara, umanjuju vrednost naslova u velikoj meri.

Dark Horizon ne donosi nikakve inovacije, nema multiplayera i brzo postaje dosadan. Nema ni mogućnosti za manuelno snimanje pozicije, što i nije neki izvor frustracije, jer su misije relativno kratke. Ali, uprkos svim nedostacima, nostalgičari i fanovi Wing Commandera i Freespacea umeće da cene ono što su napravili komradi iz studija Quazar.

Ivan VESIĆ