Uporedni test grafičkih kartica

Ukoliko pripadate delu korisnika koji aktivno prati zbivanja na IT sceni, u ovom konkretnom slučaju grafičke kartice za desktop računare, moguće je da vam ovaj tekst neće biti od prevelike koristi. Međutim, ako samo s vremena na vreme obraćate pažnju na ponudu, recimo kada se nekim čudom nakupi malo parica za apgrejd grafičke kartice, sve su šanse da ste prilično zbunjeni onim što se danas može naći na tržištu i da baš niste sigurni na šta treba obratiti pažnju. Upravo vama namenjen je ovaj tekst kojim smo želeli da napravimo svojevrstan presek trenutne ponude i, generalno, ocenu modela koji se mogu naći.

Ponuda grafičkih kartica verovatno nikad nije bila veća. U pokušaju da očuvamo makar delić para za privatni život, ograničili smo „fond” po čuvenoj krilatici iz Radovana Trećeg. Kroz testove smo provukli skoro 20 različih kartica i to tako da se računaju samo „difoltni” modeli. Koliko još postoji različitih specijalnih modela (OC, TOP, Sonic, Toxic...) ne bismo ni da pokušavamo da prebrojimo.

Na testu su se, dakle, našle samo kartice koje su konfigurisane prema originalnoj specifikaciji nVidije i ATI-ja; specifične modele poput onih sa različitom količinom memorije ili sa promenjenim taktovima nismo uzimali u obzir. Ideja je bila da prikažemo koja se kartica nalazi u kom delu tabele i koji joj je pandan iz drugog „tabora”, kakve performanse nudi i, u krajnjoj liniji, koliko je dobra kupovina. Performanse smo izmerili u četiri testa i jednostavnom matematičkom metodom utvrdili prosečnu ocenu koja je na kraju podeljena sa cenom da bi se dobio koeficijent isplativosti. Kartice koje koštaju više nego što vrede imaju manju ocenu, dok best buy ima idealnih 10. Odmah da kažemo, prilično smo iznenađeni time koji su modeli dobili najviše ocene, ali o tome kasnije, pogledajmo kako ide ponuda po klasama.

Počinjemo od najjeftinije klase, koju stranci zovu entry level. Tu spadaju sve 3D grafičke kartice koje imaju sve aktuelne mogućnosti, ali ne i „sirovu” snagu da to bude od koristi. Prosto rečeno – 3D grafičke kartice koje nisu namenjene igranju. Radni taktovi, količina šejder jedinica i memorije te njihova veza nisu dovoljne za nešto više od toga da se igra kako-tako pokrene. Važi pravilo „neznanje je blaženstvo”, jer ko ne zna za bolje, njemu će činjenica da „igra” najnoviju igru biti dovoljna. Ipak, ako želite da igrate „kako bog zapoveda”, kartice iz ove kategorije izbegavajte.

nVidijin predstavnik ove grupe je GeForce 8400GS, koji standardno dolazi sa 256 MB memorije, kao i ATI-jevi Radeoni HD 2400Pro i HD 3450. Sve ove kartice imaju slične (loše) performanse, za šta pre svega mogu zahvaliti 64-bitnoj vezi sa memorijskom magistralom. Ruku na srce, ATI/AMD i ne reklamira svoje kartice u ovoj klasi kao igračke, već kao modele sa sjajnim multimedijalnim mogućnostima koji će, uzgred, omogućiti igranje jednostavnijih i/ili starijih igara. To je i osnovna prednost Radeonâ HD 2400Pro i HD 3450 – ako već ne mogu da posluže da poteraju najnoviji Unreal Tournament, fenomenalno dobro prosleđuju video i audio signal preko HDMI izlaza do televizora. nVidia to radi nešto lošije, a pored toga je i nešto komplikovanija jer ne poseduje audio kontroler.

U svakom slučaju, ako od grafičke kartice tražite samo da prikazuje sliku na monitoru ili video materijal na televizoru, ovo su kartice za vas. Preporučujemo ATI-jevo rešenje jer je nešto kvalitetnije i brže po istoj ceni. Razlike između HD 2400Pro i HD 3450 su tolike da 2400Pro ne treba ni razmatrati, jer je razlika u ceni premala. Po onome što smo videli, HD 3450 je minimalno skuplji, a nudi nešto bolje performanse i solidno bolju specifikaciju. U svakom slučaju, 1:0 za ATI, GeForce 8400GS je na začelju kolone.

Sledi tradicionalno najbrojnija i najinteresantnija kategorija. Kod ove grupe kartica, zahvaljujući 128-bitnoj magistrali, performanse su „upotrebljive” i u najnovijim naslovima, pa uz malo pažnje prilikom podešavanja detaljnosti grafike ove kartice pružaju pristojan doživljaj. Naravno, pored 3D performansi, i ove kartice poseduju izlaze za televizor, projektor ili nešto treće, pa se i one mogu iskoristiti za „multimedijalne” namene. ATI-jevi modeli kroz HDMI provlače i zvuk sa ugrađenog kontrolera, dok je nVidijine modele potrebno povezati sa zvučnom karticom digitalnim kablom.

nVidijina ponuda u ovom segmentu je vrlo zrela, u prevodu – prilično stara i poznata. Čine je dva tipa, GeForce 8500GT i 8600GT koji se mogu naći sa različitim tipom (DDR2 i GDDR3) i količinom memorije (256 MB i 512 MB), od čega zavise performanse i cena. Isto je sa Radeonima, s tim što ih je više. AMD je još uvek u tranziciji na novu generaciju HD 3000, pa se još uvek mogu naći stariji HD 2600Pro modeli. Ukupno devet kartica našlo se u ovoj kategoriji, po dva GeForce 8500GT, 8600GT i Radeona HD 3650, kao i čak tri Radeona HD 2600Pro. Zajedničko za sve ove kartice jeste to da ćete, vodeći se samo količinom memorije, sigurno pogrešiti. Po ko zna koji put se pokazuje da su za performanse presudni radni taktovi grafičkog procesora i memorije. Ukupni kapacitet memorijskih čipova dobro dođe u visokim rezolucijama, ali samo u poređenju sa modelom koji ima isti takt, a manje radne memorije. S druge strane, iako su kartice sa više jednako brze memorije nešto bolje, to je po pravilu nedovoljno da bi se koristila viša rezolucija. U svakom poređenju istih kartica sa 256 MB GDDR3 memorije i alternative sa 512 MB DDR2, prva opcija je bila brža. Razlike su toliko primetne da je svakako preporuka neki od modela sa 256 MB memorije. Memorija od 512 MB ima smisla samo na najboljim karticama i najzahtevnijim rezolucijama i modovima, a to nisu modeli iz ove klase. Za sredinu ponude, 256 MB memorije je dovoljno i optimalno.

Između AMD-a i nVidije razlike su prilično male, što je i očekivano. Najbolje su se pokazale kartice sa DDR3 memorijom, dok su po kriterijumu bang for buck optimalne one sa 256 MB memorije. Modeli sa 512 MB DDR3 su nešto brži, ali koštaju previše i ne nude dovoljno da opravdaju razliku u ceni. Ono što nismo očekivali jeste da su se najbolje pokazali „stariji” Radeoni HD 2600Pro. S obzirom na to da je dobio zamenu, AMD je spustio cenu ovim karticama, verovatno da bi ih se što pre otarasio i napravio mesta za Radeone HD 3650. Na spisku prednosti novijeg modela su DirectX 10.1, PCI-Express 2.0 i nešto manje zagrevanje, ali ako se posmatra upotrebljivost u narednom periodu, ništa od ovoga nije od značaja. Važnije je to što HD 2600Pro modeli postižu gotovo istovetne rezultate, ali po osetno nižoj ceni. Stoga je ovaj model zaslužio našu preporuku, naravno, u verziji sa 256 MB DDR3 memorije.

GeForce 8500GT je praktično identičan modelu 8400GS, ali ima 128-bitnu magistralu. Kako se 8400GS nije proslavio, ne čudi nas što ni 8500GT nije bolje prošao – iz svega osam stream procesora nije moguće izvući više.

U svakom slučaju, ove kartice će savršeno poslužiti za igranje na monitorima do 19” u native rezolucijama (1280 x 1024 i 1440 x 900 tačaka), uz razumnu količinu detalja i efekata. Antialiasing i Anisotropic filtriranje nisu preporučljivi, kao ni rad sa monitorima većim od 20” kojima je rezolucija najčešće 1680 x 1050 – to je previše za grafičke kartice sa 128-bitnom memorijskom magistralom. Naravno, veći monitori podržavaju i niže rezolucije, ali tada se koristi interpolacija i kvalitet prikaza drastično pada.

O karticama najviše klase skoro smo pisali, pa zato sada nećemo biti preobimni. U ovoj grupi se nalaze kartice koje koštaju više od sto „bodova”, a na nVidijinu žalost tu je i GeForce 8600GTS. Iako cenovno spadaju u ovu klasu, po performansama to ne zaslužuju, tako da su ove kartice prilično loše prošle i u našoj konačnoj tabeli zauzele su mesto u donjoj polovini. Izbegavati po svaku cenu!

Bitka se vodila među modelima koji poseduju 256-bitnu magistralu i snažne grafičke procesore koji u rezoluciji 1680 x 1050 piksela imaju dovoljno snage. To su oba Radeona HD 38x0 i najnoviji GeForce 9600GT. S obzirom na to da nije vršeno testiranje sa uključenim AA i AF procesiranjem, Radeon HD 3850 sa 256MB je, bez obzira na „osrednju” količinu radne memorije, uspeo da postigne zavidne rezultate i dobije najbolju ocenu na ovom testu Po našem mišljenju, AA i AF treba da koriste samo korisnici sa najboljim grafičkim karticama, onima koje koštaju preko 200 evra i koje nisu našle mesta u ovom opisu. nVidia 9600GT je, s druge starane, pokazala najbolje performanse i prestigla nešto skuplji Radeon HD 3870 512MB. Da smo našli GeForce 9600GT sa 256 MB, bilo bi veliko pitanje da li bi jeftiniji Radeon HD 3850 ostao najbolji model.

Konačna ocena je računata kao odnos cene i ukupnog broja poena sakupljenih po testovima. Da bi se razlike još više istakle , taj broj je naknadno kvadriran. Sasvim iznenađujuće, najbolji odnos cene i performansi ostvarile su najskuplje kartice. Dok su ranije najtoplije preporuke dobijali modeli iz sredine ponude, očigledno je žestoka borba u višoj srednjoj klasi uticala na to da za igrače najbolju kupovinu u ovom trenutku predstavljaju modeli sa cenom od 100 do 160 evra.

Još jedna zanimljivost jeste to da je, gledano po proizvođaču, u konačnom rezultatu ATI pobedio sa ubedljivih 3:0. U svakoj kategoriji pobedu je ostvario kroz iglene uši, ali je semafor ipak neumoljiv, ATI defintivno nudi više od nVidije za uloženi novac, a pored 3D performansi ima i bolje HD mogućnosti. Ovo nije preterano iznenađenje jer trenutno tržištem, očigledno ne baš opravdano, dominira nVidia sa svojim modelima, pa ATI-ju ne preostaje drugo nego da povoljnijom cenom i boljim mogućnostima pokuša da „natera” kupce u svoj tabor. Ovakvo stanje stvari je donekle i logično pošto je serija GeForce 8 predstavljena pre skoro godinu dana, dok su Radeoni HD 3000 stari manje od pola godine. S tim u vezi, treba očekivati devetu generaciju GeForce kartica u nižoj i srednjoj klasi. Do tada, ATI predstavlja bolju kupovinu.

Kako ovaj test upotrebiti? Pre svega, treba znati da, bez obzira na manje ili više zvučna imena, sve kartice koje se mogu naći u ovom cenovom razredu slične su nekom od modela sa ovog testa. Razlike mogu da budu u tipu izlaza ili hlađenja, dodatnoj opremi i ponekad radnom taktu jer mnogi proizvođači menjaju radni takt da bi bolje pozicionirali svoj proizvod. Ipak, te razlike u taktovima mogu da donesu do 10% bolje performanse, ali po pravilu toliko menjaju i cenu, pa se ove dve osobine najšeće potru. Stoga, identifikujte koji čip i tip memorije koristi kartica koja vam je zapala za oko, potražite je na našoj tabeli i pogledajte koliko je dobra po našem mišljenju. Bolje od toga jeste da procenite svoje potrebe i mogućnosti i iz tabele izaberete model koji vam najviše odgovara. Tada potražite modelnekog od poznatih proizvođača kojem se karateristike poklapaju sa ovde prikazanim i nećete pogrešiti.

Saša UZELAC