U nastojanju da udahne život svom novom čedu, ekipa iz „Drago Entertainmenta” (znamo ih po arkadnom prvencu Hell-Copter) pokušala je da usaglasi veći broj žanrovski različitih elemenata unutar iste konstrukcije. Pomalo nalik Frankenštajnovom čudovištu, Cold Zero je igra čiji svaki aspekt predstavlja reciklažu tuđe ideje. Mada je nedostatak originalnosti retko kad fatalan kada su igre u pitanju, nezgrapni spojevi između različitih komponenti, kao i par kvalitativnih propusta, svrstavaju ovo ostvarenje tek u jaku B-produkciju.

Zaplet igre donekle podseća na akcione filmove s kraja osamdesetih, sa „lone wolf” herojem koji se sukcesivno zamera mafiji i teroristima. Da je Cold Zero kojim slučajem namenjen holivudskoj obradi, scenaristi bi verovatno računali na Van Dama ili Sigala za glavnu mušku ulogu. Džon Mekafri je bivši SWAT snajperista ukaljanog imena: tokom jedne operacije je u odsudnom trenutku ignorisao naređenje, što je za posledicu imalo tragično stradanje talaca. On biva otpušten i započinje sopstveni biznis kao najamnik. Posao međutim slabo ide, a neplaćeni računi se gomilaju. Klupko polako počinje da se odmotava po završetku prve misije, kada vam u posetu dolazi lokalni don i zahteva naknadu za pričinjenu štetu. Džon je od tog trenutka primoran da radi za mafiju (alternativa je novi par cementnih cipela). Ovo je sasvim dovoljno ekspozicije za potonjih petnaest misija širom sveta, tokom kojih će se Džon uplesti u svetsku zaveru oko nove droge na tržištu koja se zove, pogodili ste, Cold Zero.

Iako izvođenje na prvi pogled snažno asocira na Komandose ili Neverwinter Nights, sa pogledom u trećem licu koji se po potrebi može rotirati ili zumirati, Cold Zero je duhom zapravo bliži „šunjalačkim” ostvarenjima poput Splinter Cella. Džon sve operacije obavlja solo i ne može da računa na tuđu pomoć kada se zatekne u neprijateljskom okruženju. Da li ćete se stapati sa zidovima, šunjati i nečujno uklanjati stražare jednog po jednog, ili otvoreno zasuti protivnike kišom metaka i granata zavisi isključivo od vaše dispozicije (ili pak od broja raspoloživih medkita i municije).

Dizajn misija je dovoljno fleksibilan da dozvoli oba pristupa, što će igrače naviknute na konceptualnu linearnost isprva zbuniti. Cold Zero vas tera da se prilagodite situaciji, dok vam Džonova široka lepeza pokreta i opreme omogućava više legitimnih opcija. Džon je u stanju da izvede mnoge trikove, između ostalog i da se kreće na četiri različita načina, strejfuje (postrance), nosi tela, koristi tamu, skriva se i manipuliše okolnim predmetima. Svaka akcija donosi iskustvene bodove koje trošite na poboljšanje različitih atributa poput snage ili preciznosti. Igra prati vaš nivo izdržljivosti (koji se troši trčanjem), količinu buke koju vaši koraci proizvode, kao i relativnu izloženost neprijateljskom pogledu.

Ova posvećenost detaljima ima svoju cenu, koju ćete iznova plaćati frustrirajućim osećajem bespomoćnosti kad god se uhvatite u koštac sa nezgrapnim kontrolama. Podrobna (mada rastegnuta) tutorial sekcija u fiskulturnoj sali već nagoveštava upravljačke glavobolje koje vas kasnije očekuju, ali će vam tek stresno okruženje prave misije ukazati na faličnosti interfejsa. Likom u potpunosti upravljate pomoću miša, dok se kontrolisanje kamere odvija isključivo preko točkića. U praksi ovaj sistem jednostavno ne funkcioniše: dok levim tasterom miša panično lovite parče tla po kojem je dozvoljeno da se Džon kreće (kako biste ga sklonili sa linije vatre), a desnim tasterom ciljate i pucate na protivnike, gotovo je nemoguće istovremeno još točkićem nameštati kameru zarad taktičke preglednosti. Vremenom će uporniji igrači naučiti to da kompenzuju, ali će zato redovna poseta ’reload’ ekranu, kao i potreba za konstantnim snimanjem pozicije, mnoge navesti da dignu ruke od cele rabote.

Lokaliteti kojima će Džon tokom igre harati prilično su raznovrsni. Posle prvih nekoliko misija urbanog karaktera, okoliš postaje vizuelno atraktivniji, tako da ćete se zateći u tajnom kampu za paravojnu obuku na Bliskom istoku, napuštenom rudniku u Rusiji, ili prašnjavom selu usred Meksika. AI protivnika je iznenađujuće dobar, te će oni sumnjičavo pretraživati okolinu ako napravite buku i tražiti zaklon tokom okršaja. Kada zagusti, čak su spremni na bezuslovnu predaju. Između misija, kratka interluda natrag u vašoj kancelariji pruža vam priliku da vidate rane, napunite zalihe municije i prodate pokupljene predmete u lokalnoj zalagaonici.

Dizajneri ove igre su očigledno veliki ljubitelji Jagged Alliance serijala, pošto Cold Zero odražava istu fascinaciju vatrenim oružjem – modelovano je više od sto različitih primeraka. Kako se svaka puška može još dodatno modifikovati, jasno je da varijacija ima praktično bezbroj. Performanse oružja vremenom opadaju, posle čega je neophodna popravka. Džon je u početku igre tragično loš strelac, pa se čak dešava da sačmarom promaši protivnika na jedva metar od sebe (toliko o snajperskim sposobnostima).

Tehnički gledano, Cold Zero deluje kao da ga je vreme delimično pregazilo. 3D engine podržava dinamično osvetljenje, pristojnu količinu poligona i relativnu zasićenost pozadinskog dekora, ali isprane teksture, likovi preoštrih silueta i trzave animacije kvare celokupan utisak. Uporna diskrepancija između izgovorenog dijaloga i onoga što zapravo piše u okvirima je možda najbolji pokazatelj nedovoljne uglačanosti ovog naslova.

Đorđe NAGULOV