 Kad smo bili klinci, u ono davno doba kad su Mastersi još uvek bili „zakon”, na televiziji se jedno vreme davala animirana serija „Robotech”. Iako tad to niko nije znao, u pitanju je bio čistokrvni japanski Animé. Akcija je bila prosto neverovatna, a mnogima od nas su elegantni i smrtonosni roboti-lovci postali (i zauvek ostali) mini-fetiš. RayStorm, zastareli PlayStation port japanske firme „Taito”, pruža retku priliku da sednemo u kokpit jedne takve mašine. To je staromodna vertikalna pucačina – iz nivoa u nivo besomučno tamanite hipnotički sihronizovane talase neprijateljskih oružanih snaga, dok prst ne silazi s obarača čak ni da se obriše znojavo čelo.
Igra je u potpunosti „japanska”, od metalizirane glave do titanijumske pete, i specifična estetika japanskog SF dizajna provlači se kroz celo iskustvo. Stoga je velika šteta što je grafika apsolutno očajna, ispod svakog standarda. Maksimalna rezolucija je krzavih 640 x 480. Poligona ima bedno malo, teksturiranje je grubo, a od 3D akceleracije nema ni traga – mnogo je vremena prošlo otkad sam poslednji put mogao da razaznam pojedinačne piksele na objektima. S druge strane, dizajn jedinica je odličan. Ono malo dostupnih poligona je maksimalno iskorišćeno i prilično maštovito animirano, tako da je skoro svaki neprijatelj upečatljiv. Ovo se naročito odnosi na glomazne, tvrdokorne Bossove na kraju nivoa. Akcija je konstantna i ne ostavlja mogućnosti za predah. Od prvog nivoa iznad futurističkog metropolisa, sve do dubokog svemira i glavne flotile vanzemaljaca, borba se odvija u vizuelno vrlo različitim predelima. U kasnijim etapama skoro je nemoguće opstati pod stalnim naletima letelica i projektila. Ima svega osam nivoa, tako da je celu igru moguće preći za sat vremena. RayStorm se u svojim najboljim momentima bliži savršenstvu „Robotecha”. Za razliku od Heli Heroesa, gameplay nije dosadan. Đorđe NAGULOV | 
