Tomb Raider je nesumnjivo legendarna igra koja danas predstavlja uzor za sve programere koji imaju ambiciju da naprave nešto što će se imati dobru prođu na tržištu. Veliki broj najavljenih igara u istom ili sličnom fazonu još uvek su u procesu nastajanja i neke se mogu očekivati u drugoj polovini ove godine. Jedan od pionirskih pokušaja da se ugrozi primat Tomb Raidera dolazi nam iz „Interplaya”, tačnije, iz firme „Treyarch Inventions” za koju autor ovog teksta mora da prizna da nikada nije čuo. No, za sve postoji prvi put. Još pre godinu dana se pričalo da će Die by the Sword biti ozbiljna konkurencija avanturama Lare Kroft, te da će igra doneti puno značajnih novina. Stvarnost je pokazala, kao i mnogo puta do sada, da najave ne moraju uvek biti istinite.

Sam naziv igre, Die by the Sword, slikovito opisuje ono što čini osamdeset procenata njene radnje. Krajnje ofucana priča govori o hrabrom vitezu kome jednog lepog dana, dok je sedeo i ćaskao sa svojom verenicom, grupa kobolda smešta prljavu igru: nekolicina njih mu odvraća pažnju, a ostali kidnapuju njegovu izabranicu. Ono na šta mala pećinska stvorenja nisu računala jeste da je vitezov mač upravo iskovan i da je žedan krvi. Pokolj može da počne.

Die by the Sword se može definisati kao mešavina Nightmare Creaturesa i Tomb Raidera. Prevashodno se radi o arkadnom ostvarenju čiju suštinu čine izrazito nasilne borbe hladnim naoružanjem. Glavni junak, vitez bez mane i straha, opremljen svojim najvernijim prijateljima - mačem i štitom - ulazi u sistem negostoljubivih pećina koje vrve od kojekakvih čudovišta (koboldi, trolovi, bogomoljke, kosturi, džinovi, patuljci, hobotnice itd.). Pećine tako postaju poprište surovih obračuna u kojima će ruke, noge i glave leteti na sve strane. Da se ne bi sve svodilo samo na sakaćenje neprijatelja, igra je začinjena i istraživačkim elementima, te otuda poređenje sa Tomb Raiderom. Ipak, Tomb Raider je visokoumna igra u odnosu na Die by the Sword.

Svaki nivo se sastoji od više kratkih podnivoa koji su u početku raspoređeni linearno, dok kasnije dolazi do njihovog grananja tako da igrač može da bira put kojim želi da ide. Neki podnivoi su opcionog karaktera i obično kriju energetske napitke, magične predmete i slična pomagala. Igra automatski snima poziciju posle svakog pređenog podnivoa. Zanimljivo je da se po završetku određene celine, kao u slučaju strateških igara, pojavljuje ekran sa kompletnom statistikom na osnovu koje se određuje broj osvojenih poena.

Originalni element ove igre je tzv. „editor pokreta” (move editor). To je zapravo i jedina prava novina koju donosi Die by the Sword, koja bi, po našem mišljenju, ubuduće trebala da postane sastavni deo svake igre ovog tipa. Editor poteza je poseban program koji omogućava igraču da redefiniše sve pokrete koje izvode kako glavni junak, tako i svi neprijatelji. Ovo se, naravno, odnosi na ofanzivno-defanzivne pokrete, jer oni standardni, kao što su hodanje, trčanje ili skakanje, nisu toliko interesantni da bi ljudi provodili vreme u njihovom menjanju. Kao što se u programima za profesionalnu animaciju definiše prvi i poslednji frejm neke sekvence i odgovarajuće putanje koje će objekti ili kamere opisivati, tako se i u „VSIM engineu”, kako inače glasi zvanični naziv sistema za definisanje kretanja modelovanih likova, svaki pokret zadaje preko određenog broja stanja (položaja) u kojima će se lik naći u toku njegovog izvođenja. Ovaj sistem omogućava da se definišu pokreti čija složenost zaista prevazilazi sve što je do sada viđeno kod kompjuterskih igara. Išlo se čak toliko daleko da udarci mačem ili sekirom, blokade štitom i sl. imaju i jačinu (power) koja se menja u zavisnosti od toga koliko je definisani pokret zaista efikasan u borbi. Nažalost, sve ovo ima i jednu negativnu stranu. Upravljanje likom u samoj igri je toliko komplikovano da će mnogi igrači biti zbunjeni kada uključe VSIM metod borbe (srećom, postoji i običan „arcade mod” u kome važi pravilo: „Lupaj po numeričkoj tastaturi što brže i protivnik će kad-tad ostati bez glave.”). Lepu demonstraciju mogućnosti ovog sistema predstavlja „Tutorial” koji obavezno morate preći ukoliko imate nameru ozbiljno da igrate Die by the Sword. Instruktor će vam biti niko drugi do Majkl Jork, glumac koga smo prošlog meseca pominjali povodom avanture Overseer.

Kao i sve savremene 3D igre, Die by the Sword koristi prednosti 3D kartica i prvenstveno podržava Direct 3D akceleraciju i Voodoo čipset. Grafika je u toj varijanti veoma lepa, mada još uvek daleko od one koju smo videli kod Tomb Raidera 2. Naravno, moguće je pokrenuti i verziju za standardne grafičke kartice, ali će vam tada trebati barem Pentium II da bi igra ličila na nešto.

Ne bi se moglo reći da je Die by the Sword ozbiljan pretendent na presto na kome za sada još uvek suvereno sedi Tomb Raider 1/2. Jasno se vidi da su se ljudi iz „Treyarcha” trudili da njihova igra bude što bolja i realnija, ali veliki broj na oko „sitnih” mana kao što su: preklapanje tekstura, zaglavljivanje likova između objekata, svega nekoliko vrsta neprijatelja, čudno ponašanje kamere u toku borbi, nerealno animirano kretanje junaka (pogotovu u trenucima kada trči), pa čak i pomenuti „VSIM” sistem čija komplikovanost može da smeta, ne daju nam za pravo da je proglasimo vrhunskom. No, Die by the Sword je solidna igra koju treba pogledati.

Slobodan MACEDONIĆ