Svet nisu pojeli zombiji, nije spaljen nuklearnom vatrom niti sunčevom protuberancom, on je nestao u megazemljotresu. Famozni „Event”, čije uzroke u igri ne obrazlažu, već se sa njegovim posledicama rvu, urbane centre pretvorio je u zgužvane gomile čelika, betona i patnje. Silueta uništenog Haventona, fiktivnog eksmegalopolisa u kojem ste pre godinu dana ostavili porodicu, sablasna je nagrada za 12 meseci tabananja od jedne do druge obale kontinenta. „Živ sam, vratio sam se, gde su mi žena i dete?” Dijalog sa portabl video kamerom je sasvim u redu kada nemate drugog sagovornika...

I Am Alive je postapokaliptični survival horror u kojem, osim same apokalipse, nema SF-a, fantasyja niti bilo kog drugog nadrealnog elementa. Igra zato vrca od emocionalnog naboja kakvim može da se pohvali mali broj novih naslova, a po depresivnom senzibilitetu podseća na „The Road”, jedan od boljih postkatastrofičnih filmova lejtli.

S druge strane, igra pati od krupnih nedostataka u dizajnu i mehanici, što svedoči o krvavom putu koji je prešla od ideje do realizacije. Originalno začet 2003. godine, I Am Alive je promenio nekoliko studija, pesničio se sa Scilama i Haribdama, preživeo nekoliko pokušaja gašenja i atentata, da bi nakon devet godina patnje bio izdat kao XBLA/PSN downloadiblni naslov, u poslednjem trenutku portovan i na PC. Ožiljci ovog turbulentnog developmenta i te kako su vidljivi.

Prvi rez preko lica leži u sferi forsirane linearnosti igre, koja je prvobitno bila zamišljena kao sandbox. Zarđala kola, gomile šuta, pa i kese sa đubretom nabacane nasred puta predstavljaju nepremostivu prepreku za našeg neimenovanog junaka, koji se u prvom, tutorijal nivou penje preko ostataka pokidanog mosta u maniru Spajdermenovog šegrta. Za igru čiji su sastavni delovi akrobatika i urbano planininarenje, čiji se junak penje na stometarske ostatke urušenog oblakodera, ovakva ograničenja nisu prirodna. Na mestima gde prepreka nema, igra će vas automatski zarotirati za 180 stepeni, uz poruku: „Ideš pogrešnim putem, dečko” ili „Još nije vreme da se krene ovuda” ako skrenete sa fiksirane staze. Ovolika disproporcija smeta i nervira – igra vam servira suspension of disbelief šljagu taman pošto vas je uljuljkala u atmosferu urbanog survivalizma.

A da pliva u atmosferi, pliva. I Am Alive je remel-delo na polju igračkog kastinga, kvaliteta glasovne glume i naracije. Likovi koje ćete sretati imaju odlične, uverljive agende i motive – briga o tuđoj porodici, devojčici, majci i paralitiku kojima pomažete da prežive odrađena je kroz seriju krajnje uverljivih, na momente potresnih questova. Kvalitet literarnog segmenta igre je toliki da na leđima nosi kompletnu igru, uspešno kompenzujući njene mnogobrojne gameplay mane.

Na servomehaničkom polju, igra povlači nekoliko hrabrih poteza, ali mahom fejluje u njihovoj implementaciji. Najmanje problematičan elemenat je urbani freeclimbing. Veranje po ostacima zgrada podseća na sistem korišćen u Assassin’s Creed igrama, a tome je dodat i faktor ograničene izdržljivosti protagoniste. Tanku liniju stamine troši svaki zamah, propinjanje ili prolongirano vešanje po zidovima, tako da se savlađivanje terena svodi na borbu i snalaženje od jednog do drugog odmorišta, uz stratešku upotrebu resursa koji vam vraćaju staminu (voda, sok...) ili (retkih) planinarskih klinova koji vam dozvoljavaju da se odmorite tokom uspona.

Dinamika igre je takva da vam posle serije klajmerskih deonica servira dozu fajtova, elementa igre koji zaslužuje najviše zamerki. Borbe u igri slede jednoobraznu šemu – pripadnici bande vas primete i počnu da vam prilaze, vi se pravite blesavi i čekate da vam lider priđe, nakon čega ga quicktime presečete mačetom... Dalji razvoj situacije zavisi od toga da li ste potegli pištolj ili luk (i strelu). If yes, ostali protivnici naoružani hladnim oružjem podići će ruke uvis i uz „pa nemoj da si sad takav” napraviti trollface; if not, saleteće vas i iseckati kao vlašac (kao i kada potegnete pištolj pa okinete klik uprazno). Melee fajt sa pojedinačnim protivnikom je automatski klinč koji rešavate brzim kliktanjem levim tasterom miša, i lako ćete ga dobiti ako ste sami. Ako pak niste, preostali bandit će vas „interaptovati” dok vas ne ubije. Situacije sa više protivnika, dakle, morate rešavati metkom (ekstremno su retki) ili strelom (imate samo jednu, doduše, reusabilnu). U retkim situacijama desiće se da se ostatak bande preda ako pokokate većinu. Kompletan sistem zamišljen je kao simulacija prirodnih reakcija na opasnost, ali je toliko glup i rigidan da boli. Parališuće loša je i šema sa ograničenim čekpointima, za čije objašnjenje ne postoji dovoljno slikovita psovka čak ni u živopisnom srpskom jeziku.

Miodrag KUZMANOVIĆ