Pošto prve celuloidne gerijatrijske avanture Stalonea i drugara onomad nisu bile pretočene u formu video igre, Ubisoft se od sve dece našao pozvan da to brže-bolje popravi i izda nastavak. Iako bi, s obzirom na „tematiku” iz predloška, ovako nečemu više odgovarao format co-op pucačine u prvom licu (a la Left 4 Dead, na primer), igra je osmišljena kao timska retropucaljka ograničena na svega četiri učesnika, što obesmišljava koncept Expendablesa kao furiozne akciorame sa širokom lepezom živopisnih likova (barem na papiru).

Rudimentarna priča i zaplet igre smešteni su u period pre samog filma i obrađuju avanture potrošnih momaka prilikom oslobađanja kidnapovanog kineskog milionera, uz rutinsko satiranje buljuka podjednako potrošnih plaćenika/vojnika i njihove kompletne vojne mašinerije, koja će u procesu biti pretvorena u hrpu izgorele gvožđurije. Od gudura Balkana (jaiks!), preko Somalije i Kavluna u Kini, pa do eksplozivnog finala u Burmi, igra je osmišljena kao ritmično smenjivanje on foot i on rail deonica, koje se odvijaju iz perspektive mitraljesca na nekoliko vozila/letelica. Iako je sve ovo delovalo relativno uzbudljivo i interesantno prilikom gledanja YouTube najava, Expendablesi su širom igrosfere jednoglasno proglašeni za pick-of-the-month u kategoriji softverskog đubreta. Čak ni početni pedigre koji igra vuče sa sobom (nastala od strane softverskih anonimusa, šlepanje uz film ne preterano stelarnih dometa, budžetske restrikcije, cenovni razred, odsustvo ljudskog sajta...) neće vas spremiti za galimatijas sitnijih i krupnijih nervirajućih propusta i amaterskih odluka, koji su valjda zamišljeni da prođu neprimetno ispod sve te pucnjave i intenzivnih detonacija koje isijavaju sa ekrana.

Prvo, činjenica da ste ograničeni na svega četiri plaćeničke njuške (Stalone kao Barni, revolveraš i vođa tima, Dolf Lundgren – snajperista, Teri Kruz kao sačmarica-stručnjak i Džet Li kao... Pa, Džet Li) u velikoj meri anulira sam koncept i ideju Expendablesa, pogotovu ako se uzme u obzir to da ne postoji nijedan pravi razlog zbog čega lepeza birljivih karaktera ne uključuje i ostale likove (osim možda zbog neke vešte kopirajt klauzule, kojom se ostatak ekipe distancirao od ovog fijaska). U toku igranja, međutim, shvatićete da ovo, čak i da je implementirano, ne bi popravilo stvari niti ih promenilo za milimetar, jer se likovi, osim klasa naoružanja kojim su ograničeni, ni po čemu drugom ne razlikuju niti pružaju drugačiji osećaj tokom igranja.

Sve to nije ništa u poređenju sa propustima-kapitalcima koji su najzaslužniji za srozavanje cele stvari. Prvi se tiče užasno generičkog dizajna igre koji je ograničen na pucačke deonice slične kao jaje jajetu, uz tek sporadično menjanje beživotnog okoliša, sa nekoliko imbecilnih ciljeva misija rasutih usput (trčkaraj okolo-nakolo čekajući da neprijatelji „spounuju” bazuku kako bi zatim eliminisao tenk koji te sve vreme nišani i sl.). Na svakih nekoliko nivoa sledi pomenuto i podjednako neinspirativno on-rail roštiljanje po kripovima u uniformi i njihovom hardveru, što bi možda nekako i moglo da se podnese da ovi nivoi ne deluju zamorno i dosadno (ali i kratko, na svu sreću). Najveća zamerka, međutim, tiče se apsolutno užasnog modela za prepoznavanje pogotka i celokupnog bagovitog nišanjenja od kojeg pucaju i najjači živci. Ajd’ što ćete pola vremena tražiti kursor po ekranu usled intenzivne trke sa svih strana, daleko poraznije je to što će jednom profesionalnom snajperisti sa njegovom moćnom pušketinom u jednom slučaju biti potrebno tri metka da bi pogodio (ne i upokojio) neprijatelja, dok će njegovog drugara koji stoji odmah pored uspeti da „ubode” tek nakon 13 (i slovima, t-r-i-n-a-e-s-t) pokušaja! Gotovo da je u eksperimentalne svrhe ovo zanimljivo raditi i videti kada ćete imati uspeha (o potencijalu za klađenje da i ne govorimo). Iako se ovo donekle može objasniti činjenicom da igra ima neuspešno podgrejane RPG elemente (uz prisustvo krute i primitivne upgrade mehanike), kada biste videli sve to u pokretu i osetili kako vam dotični „fičeri” masiraju strpljenje, imali biste bolju predstavu o tome kako sve deluje u praksi.

Stvar ne vade iz kala (mada ih vredi pomenuti) polupristojna grafika sa lošom, mada podnošljivom animacijom likova (uzevši u obzir budžet igre, preterano ponavljanje istih modela vojnika i jednolična okruženja), kao i zvučna obrada, koja jedina odskače svojim kvalitetom (pucnjava zaista zvuči adrenalinski uverljivo). Za jednu arkadnu limunadicu, koja je kao stvorena za društvo čija su čula otupljena sa jednim ili dva six packa piva, Expendables 2 može da posluži u najkraćim mogućim dnevnim dozama. Ostali su, osim ako ne žele da gledaju prilično gadno slupan voz, upozoreni.

Aleksandar DINIĆ