Punih 13 godina (deset za izradu i tri za prevod igre na engleski jezik) trebalo je entuzijastima iz češkog Cinemaxa da okončaju porođajne muke svog old school RPG čeda. Izraz „stara škola” treba shvatiti doslovno, jer bi igra delovala zastarelo čak i da se pojavila krajem prošlog veka, očekivano kaskajući za sleeper hit uzorima u vidu Divine Divinityja i Kult: Heretics Kingdomsa, sa kojima deli pojedine konceptualne momente i elemente gameplaya (pominjanje Fallouta ili Baldur’s Gatea je izlišno).

Inquisitor, sa stanovišta priče, predstavlja zanimljivu mućkalicu klasičnih RPG konvencija (magije, fantazijske kreature, pojedini elementi priče i slično) i intenzivnih momenata iz kvazihrišćanskog srednjovekovnog kanona, na šta ukazuje i naslov igre. Čitava zavrzlama Inquisitora počinje u godinama nakon što krenu da se obistinjuju navodi iz mračnog Jezekiljevog proročanstva vezanog za pad hiljadugodišnje božanske vladavine nad kraljevstvima ljudi, nagoveštene prolaskom zvezde padalice. Upropašćenu letinu, širenje kuge i pljuskove vatrene kiše Sveta stolica interpretira kao sigurne znake dolaska Đavola, te smesta prilazi rešavanju problema na očekivani način – intenzivnim „inkvizitorenjem” i proganjanjem minimalno sumnjivih pojedinaca i grupa. To nailazi na otpor plemstva, koje je često na meti opsežnog lova na veštice, kao i pripadnika Pravedničkog bratstva, viteškog reda zaduženog za održavanje mira i reda u zemlji. Igrač je u ulozi mlađanog inkvizitora-pripravnika poslatog u pogranično fortifikovano seoce Hilbrand da ispita pojedinosti grozomornog ubistva lokalnog pustolova i lutajućeg trgovca, uz sekundarni angažman u vidu privođenja (crkvenoj) pravdi svih potencijalnih jeretika. Ispostaviće se da je Hilbrand sve samo ne mirno naselje, uz sumnjive aktivnosti lokalnog stanovništva, spletkarenje i zabadanje noževa u leđa, kao i zlokobnijih aktivnosti u vidu (ruralnih) legendi i iznenadne pojave hordi davno zaboravljenih orkova iz dubiha lokalnih planina.

Pre osvrta na nepodnošljivo zastarele elemente gameplaya, koji će izmamiti suze i istreniranim hard core gejmerima, pomenimo i najizraženiju karakteristiku Inquisitora. Elem, na pisanijima za igru i kreiranju više od 5000(!) stranica teksta evidentno je radio neko ko je, nakon pedesetog jubilarnog odbijanja u izdavačkom svetu, odlučio da svoje literarne bravure pošto-poto predstavi široj javnosti, pa makar i u obliku video igre. Sem nekoliko najsporednijih likova i generičkih stražara, gotovo svaki NPC u svetu igre ima spremne pasuse i pasuse teksta kojima će vas rado zasipati kad god pokrenete konverzaciju. To samo po sebi nije loše, ali potencijalni argument tipa „Šta fali čitanju?” brzo se gubi u potpunom overwhelming utisku da se utapate u moru teksta, naročito ako se uzme u obzir činjenica da gotovo svaki lik ima manje ili više različite komentare u vezi sa pojedinim temama (ponavljanje rečenica je retkost). To je svakako za respekt, ali apsolutno ubija dinamiku igranja, koju ionako usporavaju drugi faktori u jednačini. Bez šale, ako nameravate da popričate sa apsolutno svakim likom samo u početnim fazama igranja u i oko Hilbranda, budite spremni na to da odvojite barem nekoliko sati uz neugledni font. Da stvar bude još grđa, na svako pitanje ili referencu sagovornik će vam rado dati svoje viđenje stvari, bez obzira na to da li bi nešto trebalo da ga se tiče ili ne (gotovo je komično kada dijaloški prozor u potpunosti zauzmu samo vaši upiti, uz konstantno dodavanje novih). Još jedna sitnica vezana za sve ovo – nijedan od aktera ove medieval sapunske opere ne progovora ni reč(!), jer su budžet igre izgleda progutali risovi papira predviđeni za smeštanje teksta, pa ništa nije ostalo za angažovanje glasovnih talenata.

Sve ostalo je, nažalost, ekvivalentno plaži punoj oštrog kamenja, koje će upropastiti eventualno uživanje ako se konačno i dokopate vode. Problematične operacije sa inventarom (ne postoje tool tipovi, već opremu morate posebno inspektovati, nabacan quest log i drugo), stamina bar koji se užasno sporo regeneriše (i to samo ako stojite i ne radite apsolutno ništa), struktura igre u kojoj se smenjuju deonice ubitačnog pričanja sa NPC-ovima i zamorna čišćenja terena krcata kripovima, (ne)efektno smeštanje veština, napitaka, magija i ostalog u slotove s desne strane ekrana (i njihovo aktiviranje numeričkim tasterima, odnosno desnim dugmetom miša), reumatična creeple fight borba, te sveopšta jeftinoća i jadnost u dizajnu igre, koji pre ili kasnije počnu da izbijaju na uši. Poseban osvrt zaslužuje nemogućnost bilo kakve napredne interakcije sa pratiocima ili upliva u njihove borbene gear-setove. Tako ćete ih po pravilu koristiti kao žive štitove u borbama, dok je njihovo lečenje ograničeno na stupidno uključivanje i isključivanje automatskog konzumiranja napitaka (i to iz vašeg inventara).

Aleksandar DINIĆ